Piše Željko Pantelić: Rađanje islamske nacije u Francuskoj

U Volterovoj domovini bradati vozači gradskih prevoznika ne dozvoljavaju devojkama sa mini suknjom da uđu u autobus, a u Zolinom Parizu novinari Frans presa odbijaju da potpišu manifest solidarnosti sa Šarli Ebdom 200 francuskih inteletkualca, iz straha, dok opštinski funkcioneri raspoređuju časove plivanja u gradskim bazenima striktno odvajajući žene i muškarce.

Rađanje nove nacije

Predsednik Emanuel Makron je najavom novog zakona protiv “islamskog separatizma” skinuo etiketu ksenofoba i islamofoba brojnim filozofima, piscima, novinarima, sociolozima koji upozoravaju godinama na tihu islamizaciju Pete republike i stvaranje nove nacije. Vodeći francuski politikolog Žil Kepel tvrdi da je “balkanizacija Francuske neizbežna kao i rađanje nove nacije pored francuske bazirane na religiji, baš kao na Balkanu”, dok pisac Erik Zemur vidi propast Pete republike u nesposobnosti da asimiluje muslimane i njihovom odbijanju da budu asimilovani.“Naš model je predviđao asimilaciju migranata, odnosno da svi mogu da budu Francuzi ako to žele. Svedoci smo stvaranja muslimanske nacije unutar francuskog nacionalnog korpusa i to nas neizbežno vodi u građanski rat. Milioni muslimana žive u Francuskoj i svesno odbijaju da žive francuski. Kad kažem francuski, mislim da svojoj deci daju francuska imena, da imaju jednu ženu, a ljubavnica koliko hoće, da se oblače francuski, da jedu francuski, piju vino, šale se po kafeima i bistroima, da se udvaraju devojkama ili momcima, da vole francusku istoriju i da budu njeni čuvari, neko ko želi da je nastavi”, parafrazirao je Zemur deo čuvenog eseja filozofa Ernesta Renana “Šta je to nacija”.

Mladi i radikalni muslimani 

Zemurova zapažanja dobila su potvrdu u istraživanjima koja pokazuju da je treća generacija muslimana u Francuskoj mnogo radikalnija od svojih roditelja. Tri četvrtine francuskih muslimana između 18 i 24 godine ne krije da je za njih važnije šta piše u Kuranu od građanskih vrednosti Pete republike, dok svaki drugi smatra da Peta republika mora da se prilagodi islamu, a ne islam Francuskoj.Ekonomista Šarl Gav je analizirajući podatke o natalitetu francuskih muslimana i prilivu migranata iz islamskih zemalja, došao do zaključka da će, ako se nešto bitno ne promeni, muslimani postati većina u Francuskoj posle 2060. godine. U Francuskoj se ne vode statistike po nacionalnoj i verskoj osnovi, ali budući da muslimani uglavnom svojoj deci daju tradicionalna muslimanska imena, utvrdilo se da je četvrtina novorođenčadi u prošloj godini u Eksagonu dobila takva imena.

Makron ulazi u koštac sa islamizacijom

Postoje dva vrlo pragmatična razloga zbog kojih je Makron odlučio da se uhvati u koštac sa islamizacijom. Prvi je što se približavamo predsedničkim izborima, na programu za godinu i po dana, a drugi je prvi ozbiljniji pokušaj političkog organizovanja muslimana na prethodnim administrativnim izborima sa ciljem nametanja njihovog pogleda na svet na lokalnom nivou. Francuska policija je u jednom internom dokumentu koji je procureo u javnost, konstatovala da postoji 150 tzv.“izgubljenih teritorija” (predgrađa, sela i varošica) nad kojima nema kontrolu.Makron je shvatio da je borba za obrazovanje mladih generacija muslimana ključ za prosperitet ili propast Francuske. Predlog zakona koji će biti usvojen u decembru uvodi značajne novine u obrazovni sistem, počev od obaveznog polaska u školu sa tri godine do eksplicitne zabrane verskih privatnih škola. Istovremeno će biti prekinut i zabranjen “uvoz” imama iz Turske i arapskih zemalja, dok će svaki evro uplaćen na račun islamskih verskih organizacija biti kontrolisan. Francuski predsednik je upro direktno prst u selafije čiji su finansijeri u Kataru, vehabije sa ktitorima u Saudijskoj Arabiji i Muslimansku braću čiji je najveći pokrovitelj turski predsednik Redžep Tajip Erdogan. Makron je obajvio rat “političkom islamu” koji je pokazao ambiciju da krene u teritorijalno osvajanje Francuske, preko zauzimanja predgrađa, varošica i sela.

Diskriminacija zbog boje kože i veroispovesti

Međutim, kao što to često biva, prethodno rečeno je samo jedna strana medalje. Odgovornost za puzajuću islamizaciju zemlje u najvećoj meri nose sami Francuzi. U načelu Peta republika je “slepa” kada su u pitanju boja kože, veroispovest, etnička pripadnost: posedovati francusko državljanstvo znači biti Francuz. Međutim, kada se pogledaju procene, s obzirom da su statistike sa religiozno-etničkim elementima zabranjene, jasno je da je broj muslimana u državnim institucijama, na vodećim mestima u privredi, univerzitetskim ustanovama, u politici, među lekarima, daleko ispod procenta koji imaju u ukupnom stanovništvu.U francuskom parlamentu je od 577 samo deset poslanika muslimana, odnosno jedan i po odsto, uprkos činjenici da muslimani čine 10 odsto stanovništva. Na drugoj strani, broj Francuza islamske veroispovesti sa kriminalnim i zatvorskim dosijeom je daleko iznad njihovog udela u populaciji. Prema procenama kredibilinih nevladinih organizacija, koje rade sa zatvorskom populacijom, 70 odsto osuđenih kriminalaca su muslimani.

Lake žrtve ekstremista

David Sedaris, američki pisac koji živi u Parizu kaže da Francuzi tretiraju Arape kao što se beli Amerikanci ponašaju prema Afroamerikancima:”Arapi žive u getoima, po njihovim zakonima, često inspirisani šarijom. Kada bi ti mladi ljudi imali posao, novac da kupe lepu odeću, da mogu da izvedu devojku ili momka na večeru, da zaviju neki džoint, popiju malo alkohola, planiraju zimovanja i letovanja kao njihovi vršnjaci, verovatno ne bi bili tako lake žrtve ekstremista i kriminala. Nije lako živeti u državi blagostanja, a nemati mogućnost da uživaš te blagodeti. Trebalo bi pomoći muslimanskoj mladeži da uđe u moderni svet i da može da uživa prednosti tog sveta. Samo tako će tolerancija i demokratija pustiti čvrsto korenje i u tom delu društva i isušiti močvaru u kojoj se kriju ekstremisti koji propagiraju terorizam”.Na Sedarisovom tragu je i razmišljanje popularnog francuskog pisaca Patrika Besona: “U predgrađima sa muslimanskom većinom, nezaposlenost mladih prelazi 50 odsto. Oni su marginalizovani zbog boje kože ili imena. Žive nagomilani u ružnim stambenim blokovima i niko ih ne predstavlja, niko se ne bori za njihova prava i interese. Ko može da živi i napreduje u takvim uslovima?”, zapitao se Beson i podsetio da se ne može napaviti održivo blagostanje bazirano na tlačenju drugih.

Izbegavanje "neželjenog" komšije

Francuska plaća danak uverenju da niko ne može da ostane imun na prosvetiteljski duh Voltera, Didroa, Rusoa i drugih lučonoša francuske kulture koji su Pariz činili svetionikom planete. Parkirajući u prigradska naselja i gradove satelite emigrante sa Magreba i ostalih delova Afrike, Francuzi su naivno mislili da problem ne postoji ako ga ne vide. U poslednjih nekoliko decenija se verifikovalo tzv. humano preseljavanje uz pomoć ekonomskih parametara. Dobrostojeći Francuzi su se zaštitili basnoslovnim cenama kvadratnog metra stanova u kvartovima, gradovima ili selima gde žive, sprečavajući na “politički korektan” način da im dolaze neželjene komšije.

Živeti u dobrom delu grada ne znači samo sigurnost ili kvalitet usluga i prevoza već određuje i budućnost vašeg deteta. Po francuskim zakonima deca mogu da idu samo u određenu državnu školu u njihovoj blizini, a ako roditelji hoće da njihovi mališani pohađaju školu van njihovog kvarta, moraju da ih upišu u privatnu školu koja se plaća. Na taj način deca iz siromašnih porodica ne mogu da idu u škole sa kvalitetnim i motivisanim nastavnim kadrom. Iz razumljivih razloga bolji učitelji i nastavnici odlaze ili u privatne škole ili one državne koje se nalaze u bogatijim kvartovima. Na taj način se zatvara krug: loši nastavnici i učitelji, neobrazovani i depresivni roditelji i siromaštvo, oduzimaju i ono malo nade da mladi Francuzi muslimani mogu da se izvuku iz tog začaranog kruga. Takva segregacija je i doprinela da se francuski socijalni lift zaustavi i stvore uslovi za rađanje nove nacije.https://www.youtube.com/watch?v=zD4VFCuAkY0