Godinu dana nakon poraza na parlamentarnim izborima ok predsednika Crne Gore Mila Đukanovića se steže obruč, polako ali neumoljivo. Jedan za drugim su počeli da se ljuljaju stubovi tridesetogodišnjeg kleptokratskog sistema: tužilaštvo, Prva banka, Radio-Televizija Crne Gore, a počela su i prva otkazivanja poslušnosti.
Pročitajte još:
Demokratska partija socijalista (DPS) jeste prošlog 30. avgusta izgubila vlast, ali tek sada počinje da gubi moć i kontrolu nad institucijama i državnim aparatom koji su garantovali Đukanoviću i njegovoj sviti – od porodične, preko partijske do poslovne – sudsku i policijsku zaštitu od pokretanja istraga i postupaka, privilegovanu poziciju u državnim poslovima (tenderi, javne nabavke), povoljne kredite, jeftine stanove, uhljebljenja, profitabilne poslovne aranžmane i iznad svega slobodne ruke da korumpiraju i budu korumpirani.
Nervoza među saradnicima višetrukog predsednika i premijera Crne Gore je sve opipljivija i vidljivija: bilo da se radi o njegovim savetnicima, novinarima, pseudograđanskim aktivistima ili partijskim vojnicima. Motiv je vrlo jednostavan. Uprkos svim podmetanjima klipove u točkove od repova Đukanovićevog režima i podrivanja nove vlasti od strane Beograda, u poslednjih par meseci vladajuća većina je uspela da pronađe par kompromisa i konsenzusa koji su stvorili preduslove za konkretno demontiranje Milovog trodecenijskog režima.
Imenovanje Borisa Raonića za novog generalnog direktora RTCG je otvorilo vrata da javni servis bude otrgnut iz ruku Đukanovićevog režima i da umesto partijskog organa u službi vulgarnog nacionalizma jedne političke opcije, postane medijska kuća koja građane Crne Gore izveštava a ne indoktrinira kako da budu Crnogorci po meri prethodne vlasti.
Veliki korak je napravljen kompromisom između vladajućih stranaka oko formiranja novog Tužilačkog saveta. Reč je o najvažnijem koraku nove većine u Podgorici na razvlašćivanju DPS-ovske hobotnice. Novi Tužilački savet bira vrhovnog tužioca i specijalnog državog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, terorizma, ratnih zločina.
Pomenute najvažnije funkcije u crnogorskom tužilaštvu su okupirali godinama Ivica Stanković i Milivoj Katnić, najodaniji kadrovi Đukanovića i njegove familije. Njih dvojica su orkestrirali proces “Državni udar” u kome su lažno optužili lidere tadašnje opozicije da su pokušali da izvrše prevrat tokom izborne kampanje 2016. godine. U fabrikovanju dokaza i širenju propagande o navodnom pokušaju “državnog udara” svoj doprinos je dala i vlast u Beogradu.
Treću omču o vratu Đukanovića i njegove familije predstavlja promena na čelu Elektroprivrede Crne Gore, drugog akcioniste u Prvoj banci (banka familije Đukanović) sa 24 odsto udela u vlasničkoj strukturi.
Elektroprivreda, čiji su čelnici kadrovi Demokratskog fronta, ima dva mesta u odboru direktora banke i samim tim može preko njih da ima uvid u poslovanje banke. To objašnjava zašto Đukanovićevi ljudi u Centralnoj banci i Prvoj banci traže sve načine da neutališu ili pretvore u neku vrstu “ikebane” bord direktora. Centralna banka je dala odoborenje za ulazak Velizara Čolovića u bord direktora Prve banke u kvoti Elektroprivrede Crne Gore, ali odugovlači sa davanjem “zelenog svetla” Nebojši Medojeviću, kako bi kupili vreme za “sređivanje” neugodnih dokaza i pronašli modus da spreče ulazak jednog od najglasnijih protivinika familije Đukanović u bord direktora Prve banke.
Slučaj “Kraljičina plaža” je takođe nedvosmisleni pokazatelj krunjenja moći nekadašnjeg neprikosnovenog gospodara Crne Gore. Đukanović je najlepšu crnogorsku plažu, zajedno sa Miločerskim parkom i Svetim Stefanom prilagodio za svoje potrebe, jer su pristup imali samo ultra bogati gosti i ljudi u milosti predsednika Crne Gore.
Pošto nije uspeo da sačuva svoj privilegovani položaj da se odmara u odajama otete imovine Karađorđevića, Milo je vodio lično i preko svojih političkih i medijskih megafona kampanju protiv turističke sezone u Crnoj Gori. Đukanović i njegovi saradnici su se utrkivali ko će da upotrebi uvredljiviji i šovinističkiji rečnik prema gostima iz Srbije i Republike Srpske, nadajući se sukobima i incidentima između domicilnog stanovništva i gostiju iz “drugog oka u glavi”.
Ne treba smetnuti s uma da je turizam izuzetno važna industrijska grana u Crnoj Gori imajući u vidu da više od četvrtine bruto društvenog proizvoda otpada na turizam. Bilo je više nego očigledno da bivšem režimu nije prijalo što je nova vlast inteligentnom poslovnom politikom privukla goste iz komšijskih zemalja, posebno iz Srbije, i spasila sezonu.
Vodeći se politikom “što gore to bolje”, DPS-u i satelitskim strankama i pseudo nevladinim organizacijama planove je pokvarila, po prvim proračunima, odlična turistička sezona. Zahvaljujući njoj u Crnoj Gori neće biti ekonomskog kolapsa kome su se Đukanovi i njegovi saveznici nadali.
DPS jeste zaustavio, na nacionalnom nivou, eroziju glasova, ali nejgova podrška u biračkom telu stagnira i ne uspevaju da naprave zaokret i promene trend. Naruku im ne idu ni rezultati tzv. tradicionalnih partnera DPS-a. Svi zajedno jedva uspevaju da prebace 40 odsto glasova: nedovojlno da bi se pobedilo na izborima i formirala parlamentarna većina.
Zato stranke poraženog crnogorskog režima ne insistiraju na novim izborima već zdušno rade na destabilizaciji zemlje i u tome imaju veliku pomoć od vlasti u Beogradu i njegove propagandne mašinerije. I jedni i drugi imaju za cilj da seju političku nestabilnost i pokušaju da smanje podršku u biračkom telu koju imaju Demokrate, Ura i druge stranke i ličnosti koji nisu na Đukanovićevoj ili Vučićevoj liniji.
Problem Đukanovića je što ne uživa više podršku u državama članicama EU i SAD. Sa bilo kakvim pokušajem nasilnog menjanja vlasti ili upotrebe sile preko, uslovno rečeno, paramilitarnih snaga kojima diriguje njegov savetnik za bezbednosti i bivši direktor policije Veselin Veljović, Đukanović i DPS bi definitivno sami sebe precrtali iz imenika EU i NATO.
U tom kontekstu treba interpretirati i baražnu medijsku paljbu oko ustoličenja novog crnogorskog mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru. Sam čin nosi u sebi jaku simboliku zbog statusa Mitropolije crnogorsko-primorske, njene uloge i pozicije u crnogorskom društvu. S druge strane, Cetinje je jedina preostala varoš u Crnoj Gori gde Đukanović i njegovi sateliti imaju ubedljivu većinu, ne računajući gradove u kojima su većina pripadnici nacionalnih manjina.
Dizanje tenzija je jedino što je preostalo tandemu Đukanović – Vučić, kako bi vratili stvari na pređašnje stanje: Milo da vlada Crnom Gorom, a Vučić da upravlja Srbima u Crnoj Gori.
BONUS VIDEO: Malo ko je do te mere opljačkao svoj narod kao režim Ðukanovića
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar