4
Leh Valensa, osnivač Solidarnosti i prvi demokratski predsednik Poljske u postkomunističkom periodu, upozorio je još pre par godina svoje sunarodnike: "Ako nastavimo putem kojim želi da ide Kačinjski možemo čak da završimo i u građanskom ratu". Valensa je ljuljao zvono na uzbunu zbog ugrožavanja nezavisnosti pravosuđa, prava žena, slobode medija, bujanje klerofašističkih pokreta pod zaštitom vladajućih struktura, ksenofobije, antisemitizma, mizoginije.
Najopasnija posledica vladavine režima Jaroslava Kačinjskog je širenje jaza između laičke, proevropske Poljske i klerikalne, nacionalističke, evroskpetične Poljske. Rascep je u prethodnim godinama postao nepremostiv a dve Poljske nastavljaju da se kreću u oprečnim smerovima, toliko brzo da je ugrožena duštvena kohezija. Paradoskalno, Poljsku su vekovima delile ili poništavale okolne velike sile dok se sada raspolućuje iznutra, deleći se na velike urbane sredine i provinciju, na istočni klerikalni deo i zapadni kosmopolitski.
POGLEDAJTE JOŠ:
Evropski orjentisani Poljaci su se nadali da će sa padom komunizma i Gvozdene zavese liberalne snage u Komunističkoj partiji i demokratske snage unutar crkve uspeti da reformišu poljsko društvo i crkvu. Tri decenije kasnije se sa gorčinom konstatuje da je poljska crkva postala nacionalistička a levica je gotovo nestala sa političke pozornice. Poljskom dominiraju desničarske partije, bilo da su klero-nacionalističke, nacional-populističke ili nacional-liberalne, razdvojene u svemu i ujedinjene u izrazitoj rusofobiji.
Za razumevanje događaja u Poljskoj, kao primer, može da posluži Hrvatska. Nekadašnja jugoslovenska republika je neka vrsta Poljske u malom. Društvo i politička scena su podeljeni, pod uticajem katoličke crkve i klerikalne elite, po istim šavovima, kao u Poljskoj. Kontrapozicija između klero-nacionalističkog tabora i liberal-evropskog je gotovo jednako intenziteta. Jedina je razlika što umesto rusofobije imamo srbofobiju kao vezivni faktor. Da je kojim slučajem Tomislav Karamarko uspeo da postane premijer i ostane lider HDZ-a, gotovo je sigurno da bi Hrvatska bila danas uz bok Poljskoj i Mađarskoj.
Narativ zvanične Varšave je da je Poljska žrtva liberala, homoseksualaca koji vladaju Evropom ili imaju uticajne prijatelje u EU, feministkinja, pete kolone u poljskom društvu koja doprinosi razgradnji tradicionalne porodice, temelju poljskog društva i naravno Rusa i njihovih zavera.
Kačinjski, kao i njegov pokojni brat Leh, vidi sebe kao savremenog Mihala Volodijovskog. Reč je o imaginarnom junaku romana Henrika Sjenkjeviča “Pan Volodijovski”, vitezu bez mane, patrioti, katoliku koji se bori protiv Turaka, muslimana. Suprotno od Volodijovskog stoji Gabrijel Narutovič, prvi izabrani predsednika Poljske po obnovi njene državnosti, nakon Prvog svetskog rata. Narutovič je primer kako će završiti svaki “izdajnik” bele, katoličke, patrijahalne Poljske. Njega je ubio 1922. godine jedan poljski katolički fanatik jer je Narutovič izabran za predsednika Poljske uz pomoć glasova poslanika pripadnika nacionalnih manjina u Sejmu: Jevreja, Nemaca i Ukrajinaca.
Svesrdno pomognuta od katoličke crkve i njenog megafona Radio Marije vladajuća partija “Pravo i Pravda” širi ideologiju etničko-verske čistoće i bazira vlast na tri stuba: prvi je razočaranost građana u političare i demokratska pravila i liturgije ; drugi je propaganda da je potrebna efikasna stranka koja će ispunjavati obećanja i umesto komplikovanih demokratskih procedura garantovati čvrsto liderstvo; treći nosač je stvaranje atmosfere permanentnog sukoba u kojoj su protivnici predstavljeni kao crni, u poljskom slučaju, crveni (ruski) ili plavi (evropski federalisti) đavoli.
Magična parola u vokabularu gospodara Poljske je “suverenitet”: biološki, geopolitički, ekonomski. Prvi se odnosi na tvdoglavo odbijanje da se prihvati kvota izbeglica i azilanata u okviru EU. Kačinjski i njegova većina u Sejmu je ubeđena da bi sa prihvatanjem osoba koje dolaze sa drugih podneblja, kultura i verskih opredeljenja kompromitovati poljski DNK. Geopolitički suverenitet se očitava u suprotstavljanju dubljim integracijama u EU i demonstriranja sile da Poljska može da pogazi sve evropske vrednosti “suvereno”. Režim Kačinjskog osim što jača antinemačka osećanja među Poljacima, širi rusofobiju koja često prelazi granice dobrog ukusa i zdravog razuma, i vezuje sudbinu Poljske za SAD.
Ekonomski suverenitet je jedan od glavnih ciljeva agende Kačinjskog. Iz ugla poljskih klerokonzervativaca prosperitet je plaćen gubitkom ekonomskog suvereniteta. Poljska je po njima bila žrtva alavog zapadnog kapitala koji je postao dominantan na uštrb lokalnog i pretvorio je Poljake u jeftinu radnu snagu. Od dolaska na vlast stranke Pravo i Pravda, država je počela da kupuje ili ulazi u vlasničku strukturu strateških preduzeća u oblasti energetike, bankarstva, industrije, medija i velikih trgovinskih lanaca. Ukratko, Kačinjski primenjuje recept Viktora Orbana.
Po povratku na vlast Kačinjski je prvo podjarmio medije. Državna televizije i najgledaniji televizijski kanali su se odmah našli na udaru vlasti. U krugu od par godina svi najvažniji elektronski i štampani mediji, sa par izuzetaka, su bukvalno očišćeni od “nepodobnih” novinara i uvedena je strahovlada u informativnim kućama. Na scenu je stupila i atuocenzura, deo medija u vlasništvu stranaca je “disciplinovan” tako što su sva državna preduzeća , kao i ona koja posluju sa državom ili na bilo koji način zavise od državnog budžeta, posavetovana da se ne oglašavaju u medijima koji nisu na liniji zvanične Varšave. Da bi primorali strane vlasnike medija, pre svega Nemce da prodaju svoje medije, vlast u Varšavi je uvela ograničenje za strani kapital u medijskim kućama, odnosno da on ne može da bude većinski.
Zahvaljujući rezultatima prethodnih vlada, spovedenim reformama po evropskim standardima i pomoći iz EU, današnja vlast u Varšavi kupuje konsenzus građana tako što svim porodicama, bez obzira na njihova primanja, daje oko 150 evra po detetu, ne računajući prvo. Imajući u vidu da je prosečna plata u Pojlskoj oko 600 evra i da je ona mnogo manja u istočnom delu zemlje gde stranka Pravo i Pravda ima svoja uporišta, jasno je da briga za natalitet nije jedini motiv. Istovremeno, dok se u čitavoj Evropi povećava starosna granica za penzije, u Poljskoj su je smanjili sa 67 godina na 65 za muškarce i 60 za žene. Tako da ne čudi što se podrška kleronacionalistima kreće oko 40 odsto birača koji izlaze na izbore. Ne treba smetnuti s uma da polovina Poljaka redovno bojkotuje izbore a veliki broj mladih i liberalno nastrojenih je emigrirao u druge države EU ili u SAD.
Žene u Poljskoj i udruženja koje se bore za zaštitu prava žena i ravnopravnost polova su poslednje uporište i zadnja linija odbrane demokratske, evropske Poljske. Abortus je u Poljskoj klasno pitanje. Bogatim ili dobrostojećim Poljakinjama ne predstavlja veliki problem da organizuju abortus u nekoj od okolnih država i da ga plate. One čije materijalno stanje ne dozvoljava tu vrstu troška su osuđene da rode neželjeno dete. Problem je velikih razmera da zvanična statistika pokazuje da je 25 odsto Poljakinja barem jednom prekinulo trudnoću.
Više od dva miliona žena u Poljskoj je prestalo da ide u crkvu zbog protesta protiv rigidne politike katoličke crkve. Poljska nadbiskupija ne samo da nije naučila lekciju i zapitala se zašto su im crkve sve praznije već je nastavila da daje podršku Kačinjskom. Ključni zadatak žena, u očima pristalica stranke Kačinjskog i katoličke crkve, je da rađaju decu za poljsku domovinu.
Osim ekstremno desničarske, klerikalne, populističke, nacionalističke, postoji i druga Poljska. Ona koja ne podržava širenje kulta pape Jovana Pavla II i ne smatra ga bezgrešnim. Poljska koja u Kačinjskom vidi još jednu emanaciju mračnih perioda naconalne istorije, do srži laička, otvorena prema Evropi i voljna da gradi federalnu EU u kojoj će Varšava biti njena istočna prestonica.
BONUS VIDEO Pravo na abortus- Željko Vasić, Mima Fazlagić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
