1
Ruski predsednik Vladimir Putin će pre ili kasnije otići sa političke scene, ali će “putinizam” ostati mnogo duže kao hibridna ideologija moderne ruske autokratije. Zato je iluzurno igrati na kartu promene režima u Moskvi nadajući se promeni političke rute Kremlja. U Rusiji se vlast, po pravilu, menja nagore a izuzeci se mogu nabrojati na prstima jedne ruke.
Jedna od Putinovih omiljenih anegdota, koju je nekoliko puta ispričao, opisuje partiju šaha sa dedom. I pored toga što je bio matiran, Putinov deda je nastavio da pomera figure. Osmogodišnji Vladimir ga je začuđeno upitao zašto ne poštuje pravila, na šta mu je Spiridon Ivanovič Putin odgovorio: “Kakva pravila? Pravi čovek određuje sam sebi pravila”. Istinita ili ne, priča je verodostojna metafora poimanje vlasti predsednika Rusije.
Kroz celu istoriju Rusijom su vladali beskrupolozni despoti ili klike boljara, kneževa, političkih komesara ili oligarha. Izbor između zlog i lošeg. U Rusiji demokatija nikada neće zaživeti a politički sistem će i posle Putina biti centralizovan sa jedinom nepoznanicom da li će na njegovom vrhu biti autokrata ili marioneta u rukama oligarha. Odnosno, da li ćemo imati autokratiju ili kleptokratiju. Rusi nemaju drugu alternativu i zato imaju potrebu da veruju da ih Putin vodi pravim putem, što objašnjava uspon popularnosti predsednika Rusije od početka rata.
U odsustvu jakih institucija, personalizacija vlasti je neizbežna, sa svim rizicima koje nosi, pogotovo u zemljama u kojima su narodi „dresirani“ da predaju u ruke vođe odluke o izboru puta nacija, bez obzira na posledice.
Problem je što će s vremenom ruska politička elita biti sve više antizapadno i antievropski raspoložena sa ništa manjim “apetitom” prema Ukrajini i državama koje su izronile iz pepela Sovjetskog Saveza. U toj optici odalzak Putina, na ovaj ili onaj način, neće značiti i kraj putinizma.
Na ruskom horizontu nema novog Gorbačova i biće potrebno mnogo vremena da odnosi između Moskve i ostatka Evrope budu koliko-toliko korektni. Moskovska propaganda već godinama optužuje Zapad, Evropu i Ameriku za sve što se dogodi loše u Ruskoj Federaciji.
Kremlj je kreirao začarani krug u kome ruski nacionalizam, antizapadnjaštvo i viktimizacija pothranjuju jedni druge. Imajući u vidu novi odliv mozgova, nekoliko stotina hiljada najpametnijih i najsposobnijih Rusa je otišlo iz zemlje, rusko društvo je izgubilo i ono malo antitela što je imalo u borbi protiv autkratskog jednoumlja.
U prethodnih dvadeset i kusur godina Putinov režim je pokušao da plasira nekoliko različitih ideologija s ciljem da promoviše Putinov pogled na svet, ali su svi neslavno završili. Bez moćne ideologije koja bi bila motorna snaga, kao nekada komunizam, dovoljno primamljiva da se prelije i preko granica Ruske federacije, Putin je skinuo prašinu sa ruske autokratije, pretvorio je politiku u demonstriranje moći a Rusija transformisao u ideologiju.
Ako nisi dovoljno patriota, po režimskim parametrima, nisi Rus. To je jednačina koja se nametnula u ruskom društvu posle invazije na Ukrajinu. Način na koji su ukinuti poslednji svetionici slobodne misli i informisanja od Vladivostoka do Ivangoroda i kako su ugašeni protesti građana protiv agresije na Ukrajinu su pokazali da u današnjoj Rusiji više nema mesta za drugačije mišljenje od onog zvaničnog iz Kremlja.
Rusija je kolevka autokratije i Putin je sa velikim zadovoljstvom preuzeo ulogu restauratora autokratskog sistema vladanja u kome između vladara i naroda nema posrednika. Izbor vladara u Putinovom „Panteonu“ svedoči o liniji na koju se oslanja i koju sledi ruski predsednik, od Ivana Groznog preko Aleksandra III do Staljina.
Novina u Putinovom izdanju autokratskog upravljanju državom je forsiranje ruske posebnosti, odnosno predstavaljanje Rusa kao izabranog naroda. Ideolozi ruskog predsednika vole da se pozivaju na proročanstvo Filoteja Pskovskog koji je u prvoj polovini 16. veka napisao poslanicu u kojoj je tvrdio: “Dva Rima su pala, Moskva je treći, četvrtog neće biti”. Na taj način se šalje indirektna pretnja da bi eventualni poraz Rusije značio i kraj sveta. Aluzija na upotrebu ruskog nuklearnog arsenala ne može biti direktnija.
Ironija sudbine je da su Jeljcinovi oligarsi izabrali Putina misleći da će on biti njihova marioneta koja će plesati kako oni sviraju a onda su u vrlo kratkom roku svhatili da će oni morati da igraju kako Putin svira. Lukavstvo bivšeg agenta KGB-a se ogledalo u tome što je jedini uslov oligasima da nastave svoje poslove bila apsolutna vernost novom gospodaru u Kremlju. Ko nije hteo da „klekne“ i poljubi papuču novog cara, poput Hodorkovskog ili Berezosvkog, bio je uhapšen, proteran ili likvidiran. Vernost prema Putinu je bila izjednačena sa vernošću prema državi: izdati Putina znači izdati državu a to je neoprostivo u „ putinizmu“.
Kada je Putin došao na vlast govorilo se o „kontrolisanoj demokratiji“ što je u prevodu značilo da demokratije ima onoliko koliko predsednik odluči da treba da je ima i dozvoljavala je određenu dozu pluralizma i segmente društva koji nisu bili pod kontrolom Kremlja. Tako smo u prvim godinama Putinove vladavine imali čitav spektar političara koji su bili u okruženju Putina, od liberala poput Anatolija Čubjasa do tzv. silovika, prijatelja iz KGB-ovskih dana.
Iz „kontrolisane demokratije“ prešlo se u „dirigovanu demokratiju“, odnosno u sistem u kome je predsednik unapred stavljao ograničenja demokratiji, pluralizam je bio omeđen a slobodne oaze svedene na minimum i sa ograničenim radijusom.
Jedan od bivših Putinovih savetnika Vladislav Surkov je lansirao ideju „suverenističke demokratije“. Surkov je smatrao da Rusija ne treba da sledi zapadni liberalni model demokratije već njen specifični put koji je podrazumevao ukidanje decentralizovanog sistema upravljanja zemljom i snažnu centralizaciju vlasti dok je svrha izjašnjavanja građana da na izborima da daju legitimitet postojećoj vlasti a ne da izaberu onu koju žele.
Definitivni zaokret Putina ka autokratskom konzervativizmu sa zadahom ruskog srednjeg veka napravljen je po povratku u Kremlj 2012. godine. U odsustvu pogodne ideologije, Putin je svoje politički autoritarni kredo bazirao na suprotstavljanju Zapadu, narativu da je Rusija pod opsadom jer je alternativa dekadentnoj i umirućoj zapadnoj civilizaciji koja se odrekla svojih hrišćanskih korena, patriotizma, istorije i tradicionalnih vrednosti.
Na tom fonu je Rusija, iza fasade navodne politike nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja, finansirala ili davala logističku i medijsku podršku suverenističkim, nacionalističkim i separatističkim pokretima u Evropi.
PROČITAJTE JOŠ:
Dovoljno je pogledati Srbiju pa videti kako je Rusija izvršila toksični uticaj na srpsko društvo finansirajući i podržavajući antizapadne i anticivilizacijske epigone u svim porama društva, od politike preko univerziteta do medija. Podudarnost stavova srpskih političara, profesora, novinara, intelektualaca sa stavovima Putinvoih ideologa i tribuna je toliko upadljiva da ne ostavlja mnogo prostora za maštu i pitanje odakle se raširila antizapadna histerija u Srbiji.
Usvojne ustavne promene pre dve godine su privukle pažnju samo u delu koji se odnosio na mogućnost da Putin ostane na vlasti do 2036. godine, dok su ispod radara prošle veoma indikativne promena kao što je eksplicitno citiranje Boga, definicija porodice bazirane na braku između muškarca i žene, negovanje i čuvanje sećanja na pretke pogotovo na Veliki otadžbinski rat i pobedu nad nacizmom i obavezu države da štiti kulturni identitet Rusa koji žive van granica Ruske federacije.
Sledeći ustavne odbredbe sastavljen je i Strategija za nacionalnu bezbednost koja je usvojena prošle godine. Strategija se bazira na predviđanju neizbežnog konflikta sa Zapadom koji je u Putinovoj viziji na izdisaju ali baš zato još opasniji po Rusiju i neophodnosti stvaranja “sigurnih informativnih kanala”.
“Sa istoka dolaze samo led, boljševizam, stepa i pustinja”, zapisao je srpski diplomata i književnik Branko Lazarević u svom dnevniku koji je vodio tokom i neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Danas bi u njegovom nizu trebalo zameniti boljševizam sa autokratijom jer je Rusija mnogo pre nego što je postala kolevka boljševizma bila gnezdo despotije.
BONUS VIDEO: Putinov alibi Kosovo: Šta to znači za nas?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
