Za budućnost demokratskog i slobodnog dela sveta je mnogo važnija sudbina Tajvana od Ukrajine. Motiv je vrlo jednostavan: planetarna partije se ne odlučuje u sudaru sa Rusijom nego sa Kinom. Međutim, od ishoda ruske agresije na Ukrajinu zavisi kada će i u kojoj razmeri doći do američko-kineskog obračuna na Formozi.
Tajvan je fundamentalno značajan simbolično i praktično za režim u Pekingu. Simbolično jer bi sa povratkom Tajpeja u zagrljaj Zmaja bile izbrisane posledice veka poniženja, kako u Pekingu doživljavaju period od Opijumskih ratova do komunističke revolucije 1949. godine. Konkretni motiv za osvajanje Tajvana je činjenica da je to uslov “conditio sine qua non” da bi Kina postala i pomorska velesila. Bez Tajvana pod kontrolom, Peking ne može da ugrozi američku talasokratiju i posledično hegemonsku poziciju Vašingtona.
“Istorijski zadatak reunifikacije domovine mora da bude realizovan i biće realizovan sigurno” , poručio je Si Đinping u oktobru prošle godine povodom obeležavanja dana revolucije kada je svrgnuta poslednje kineska carska familija.
Si Đinpingovi generali nastavljaju sa pripremama planova za desant na Tajvan uprkos negativnom ruskom iskustvu u Ukrajini. Nije pitanje da li će se invazija dogoditi nego kada će se to dogoditi, imajući u vidu da su snovi o mirnoj reintegraciji Tajvana isparili posle ukidanja autonomije Hong Konga i dominantnog tajvanskog sentimenta baziranog na antikineskom stavu. Kineska „meka moć“ u demokratskim i slobodnim zemljama se odmah prepoznaje kao koruptivna i štetna sila koja razara društva.
Ruska invazija na Ukrajinu je već proizvela jedan veoma nepovoljan efekat po ambicije Pekinga: broj Tajvanaca spremnih da brane zemlju od kineskih agresora se gotovo udvostručio, sa malo manje od 40 odsto prošle godine na preko 70 odsto u ovom mesecu.
Otpor Ukrajinaca, zajedno vojnom, ekonomskom, logističkom i političkom podrškom od strane SAD i saveznika, galvavnizovao je dodatno patriotski sentiment kod Tajvanaca i rešenost da se odupru eventualnoj invaziji.
Kineska propaganda je koristila ćutanje i nemoć Zapada da spreči gašenje autonomije Hong Konga i povlačenje iz Afganistana za slanje poruke Tajvanu da mu nema pomoći i da će biti ostavljen na cedilu od Vašingtona i saveznika. Razvoj događaja u Ukrajini je okrenuo naglavačke kineski narativ i vratio im se kao bumerang.
Administracija američkog predsednika Džoa Bajdena je ispravno razumela da bi posle povlačenja iz Afganistana, Sirije i Iraka, ostavljanje Ukrajine na milost i nemilost Putinovom režimu definitivno poljuljalo imidž SAD kao globalnog lidera i tačke oslonca Zapada i da bi Kina, glavni neprijatelj Vašingtona, najviše profitirala.
Za Kinu je aktuelni scenario na ukrajinskom terenu najgori mogući. Tajming ruske invazija na Ukrajinu apsolutno nije bio kompatibilan sa planovima nekadašnje Centralne imperije, a pogotovo nije rat na duge staze. Ruski vojni avanturizam mogao da je da bude koristan za Peking samo u slučaju da je završen sa trijumfom u roku od par dana ili nedelja što bi im omogućilo da pojačaju pritisak na Tajvan uz narativ da su autokratski neliberalni režimi superiorni u odnosu na demokratske i liberalne.
Kineski predsednik Si Đinping je mogao da odbije ponudu Vladimira Putina o “savezništvu bez limita”. Gledano iz današnje perspektive možda se i kaje što to nije učinio, ali se ne može reći da nije imao dobre razloge da sklopi brak iz interesa sa Putinom. Bez savezništva sa Rusijom Kina nema ni teoretske šanse da izađe kao pobednik u utakmici sa SAD, takođe pristup jeftinim i ogromnim izvorima energije za kinesku privredu, poslovično žednu i gladnu energenata, bio je veoma jak motiv a ne treba zanemariti ni benefite od saradnje sa Moskvom u razvijanju visokotehnološkog naoružanja, svemirske tehnologije i u sektoru kibernetike.
Sve pomenute koristi su dovedene u pitanje. Invazija na Ukrajinu je pokazala da je korupcija duboko nagrizla rusku vojsku, kako po pitanju kvaliteta komandnog lanca, obaveštajnog i analitčkog sektora tako i po efikasnosti i upotrebljivosti naoružanja i obučenosti vojnika. Ko je čitao Šolohovljev “Tihi don” ili Tolostojev “Rat i mir” nije mogao da se otme utisku da se u poslednjih 200 i kusur godina nije mnogo toga promenilo u ruskoj vojsci, od tretiranja vojnika i stanja duha u oružanim snagama do korupcije koja je podrila i vatreni potencijal i komandni lanac.
Si Đinping se oseća u nekoj vrsti klopke. Ne može da napusti svog prijatelja Putina jer bi tako teško narušio imidž nepogrešivog stratega a debakl Rusije bi bio poraz autokratija i nelibaralnih režima u sudaru sa slobodnim svetom što Peking tek ne sme da dozvoli.
Istovremeno glumatanje neutralnosti koje je, inače, drugo ime za podršku Putinovom režimu, ozbiljno dovodi u pitanje strateške interese i posledično ekonomsku stabilnost Kine. Osim štete koju trpi projekat “Novi put svile”, pod znak pitanja se stavlja i incijativa Pekinga sa istočnoevropskim zemljama “16+1”.
Takođe, ni blokovska podela sveta ne ide na ruku Kini jer navodi brojne industrijalce da sele svoja postrojenja iz Kine u matične zemlje ili bliže svojim granicama i u prijateljske države sa „prave“ strane gvozedene zavese. Paralelno, berićetni i profitabilini odnosi sa zemljama zapadne Evrope, pre svega sa Nemačkom, su dovedeni u opasnost.
Kompaktna reakcija SAD, Evrope, Australije i Japana na rusku invaziju na Ukrajinu pokazala je Pekingu razmere rizika od izolacije u slučaju napada na Tajvan. Kineska ekonomija i pored velikih napora da se podigne unutrašnja potražnja i potrošnja i dalje previše zavisi od izvoza na tržišta EU i SAD da bi mogla sebi da dozvoli luksuz da ih se odrekne. Ekonomska, tehnološka i energetska autonomija Kine je i dalje daleko od realizacije i pored propagandnih slogana i širenja takvog narativa od strane režima Si Đinpinga.
Tajpej veoma dobro razume svoju ulogu i značaj u neizbežnom sukobu između Kine i SAD i da je u tom kontekstu ključno pokazati Džongnanhaju dve stvari: prva je da se invazija na Formozu ne isplati a druga da će čitav slobodni svet stati uz Tajvan, pre svega SAD sa NATO-om, ali i Japan, Australija i gotovo sve zemlje Asean-a.
Cilj Tajvana je da postane, metaforički rečeno, “bodljikavo prase” sa toliko šiljaka na sebi da obeshrabri u startu svaku pomisao na invaziju u Pekingu. Tajvanci vrlo temeljno proučavaju tzv. asimetrični rat u Ukrajini i sve prirodne prednosti koje im pruža geografija u slučaju kineske agresije: tajvanska obala je gotovo nepristupačna, postoje samo dva mesta na kojima je moguće izvršiti iskrcavanje, nema plovnih reka, nema ravnica, ostvro izgleda i jeste prirodna trvrđava ili nepotopivi nosač aviona kako ga je definisao pre 70 godina američki general Daglas Mekartur.
Pročitajte još:
Amerikanci već godinama naoružavaju Tajvan sa adekvatnom vojnom opremom za odbijanje invazije: krstareće rakete, dronovi, pomorske mine. Vašington je već počeo da isporučuje raketne sisteme vazduh-zemlja poznate pod imenom Patriot. U toku je izrada projekta za realizaciju rezervnog komandnog centra u tunelu dugačkom 13 kilometara koji bi bio aktiviran ako bi kineska vojska uspela da uništi tajvanski generlšatb u Henšanu.
Ruska invazija na Ukrajinu je doprinela i da se podrška za produženje obaveznog vojnog roka, sa četiri meseca na godinu dana, poveća na 76 odsto. Istovremeno, već duže vreme se radi na psihološkoj pripremi građana Tajvana za moguću agresiju Kine i vlada u Tajpeju je distribuisala na celoj teritoriji priručnik za “civilnu odbranu”, po uzoru na one koje su već podelili svojim građanima Tokio i Stokholm.
Šef za nacionalnu bezbednost Tajvana Čen Ming-tong je izjavio da je uveren da Kina neće napasti ostrvo dok je Caj Ing-ven na dužnosti predsednice, odnosno do 2026. godine, pogotovo posle invazije Rusije na Ukrajinu. Međutim, Ming-tong je upozorio da je to samo na prvi pogled dobra vest, odnosno da je ona na srednji i dugi rok loša jer znači da će se Kina temeljno pripremiti i snažno naoružati za invaziju a da Tajvan mora da ima spreman odgovor i mrežu saveznika koji će im priteći u pomoć.
BONUS VIDEO: Invazija inflacija – gosti Aleksandar Milošević i Mihailo Gajić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
