Piše Željko Pantelić: Erdoganova džamija diplomatija

Erdogan je stihove Gekalpa pretvorio u dela: za 18 godina vladavine izgradio je preko 2000 džamija, od Merilenda u SAD i Gane, preko Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Bosne i Hercegovine, Albanije do Turkeminstana i Kirgistana, umnožavajući vojsku vernika. U pregovorima je da izgradi i islamske bogomolje na Kubi i Venecueli budući da pripada istoj kategoriji vladalaca koji su na vlasti u Havani i Karakasu.Kruna Erdoganovih islamističkih snova je stigla sa pretvaranjem Justinijanove Svete Sofije u jednu od mnogobrojnih istanbulskih džamija i nedavnim otvaranjem mastodontske muslimanske bogomolje na trgu Taksim, simbolu laičke Turske, evropskog Istanbula, mladosti koja ne prihvata mrak srednjovekovnog islama i diktaturu.Mamutska džamija sa minaretima visokim 60 metara ima i direktnu političku poruku: stavila je u senku spomenik Kemalu Ataturku sa jasnim ciljem da pokaže kako je Ataturk bio prolazna epizoda, gotovo incident u turksoj istoriji a da je islam u osmanlijskoj interpretaciji večan. U Erdoganovoj Turskoj od Ataturka su ostale samo njegove statue i fotografije, kao ikebana. Sa reislamizacijom zemlje sve je manje prostora za republikansku Tursku a sve više za osmanlijsku romantizovanu i prerađenu istoriju po meri Erdoganovih ambicija.

Džamija na trgu Taksim je specifična osveta Erdogana i demonstracija njegove moći prema građanima Istanbula koji su i pored medijskog mraka, manipulacija i krađe glasova, čak i na ponovljenim izborima, izabrali laičkog gradonačelnika Ekrema Imamoglua. Na trg se naslanja i Gezi Park odakle su krenule najveće demonstracije protiv kleptokratsko režima pre osam godina kada su građani Istanbula ustali protiv izgradnje još jednog tržnog centra.Erdoganova politika je od starta bila usmerena na povratak turskog uticaja na prostor koji je definisao još njegov prethodnik Turgut Ozal: “Od Kineskog zida do Jadranskog mora”. Štaviše, akutelni turski lider je proširio svoje ambicije na Afriku i Zapadnu Evropu jer je shvatio da je religija savršeno oružje za širenje tzv. političkog islama u interpretaciji Muslimanske braće, a džamije idealno sredstvo za penetraciju u prostor drugih država.Kao u stihovima Gekalpa, vernici se pretvaraju u Erdoganove vojnike, jer zahvaljujući neimarstvu neosultana Turska ima pravo da određuje imame novih džamija, koji su svi odreda, verniji Erdoganu nego Muhamedu, jer Redžep je na zemlji a prorok je na nebu. Naime, svim džamijama koje se izgrade novcem Turske se upravlja iz Ankare, odnosno iz Dijaneta (Direktorijat za religiozne poslove) koji je pod direktnom kontrolom Erdogana.

Razlog za žestok verbalni napad turskog predsednika na Emanuela Makrona je odluka da imame u francuskim džamijama ne mogu da određuju u drugim državama, pa čak i kada su donacije za izgradnju stigle iz tih zemalja. Pošto je izgradio najveću džamiju u zapadnoj Africi u Akri, glavnom gradu Gane, najglomazniju u Albaniji u Tirani, obnovio Ferhadiju u Banja Luci, podigao najmonumentalniju džamiju u Srednjoj Aziji u Biškeku u Kirgistanu, Erdogan je namerio da napravi najveću džamiju u EU i to u Strazburu, jedniom od tri sedišta EU.Sve u Erdoganovoj politici mora da bude najveće, megalomansko, zaslepljujuće. Uostalom ko bi drugi mogao da napravi predsednikčku palatu u Ankari sa 1150 soba ili Letnji dvorac u Marmarisu na Egejskom moru sa 300 odaja pred kojima Dolmabahče izgleda kao “Petit Trianon” u Versaju.Za Erdogana izgradnja džamije u gradu simbolu evropskog ujedinjenja i pomirenja, nije samo prst u oku Francuzima i Nemcima, već je i odgovor Saudijskoj Arabiji koja već gotovo pola veka propagira rigidni islam na dvesta metara od Šumanovog trga u Briselu iz džamije u “Parku pedesetogodišnjice”.

Nije tajna da je ambicija Erdogana da se izdigne u lidere svih evropskih muslimana i da preko leđa nesrećnih Palestinaca “opere” grehe Osmanlija prema Arapima tokom vekova. Prema Bošnjacima, Albancima i Kosovarima, Erdogana se otvoreno ponaša paternalistički, baš kao i prema Azerima, i turkijskim narodima i muslimanima u srednjoj Aziji i nekadašnjem SSSR-u.Sultanske ambicije su se videle i kroz pompeznog prijema ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog i podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine na Krimu, praćenu snažnom propagandom u režimskim medijima da je Krim, u stvari, tatarski odnosno turski, koji je zla Katarina Velika otela od Porte.Turski autokrata je pokušao da iskoristi odluku Evropskog suda pravde kojom se autorizuju poslodavci da zabrane nošenje vela na radnom mestu da se prikaže kao veliki zaštitnik prava muslimana u Evropi. Erdogan je čak probao da bude sarkastičan pozivajući sud u Luksemburgu da promeni ime jer nema veza sa pravdom: “Da bi bio sud pravde mora da nauči šta je sloboda veroispovesti”. Ipak, vrhunac cinizma je bila optužba na račun EU da raspaljuje islamofobiju i predrasude o muslimankama.Kemal Ataturk je uvozio “zapad” u Tursku koristeći metode koji svakako nisu bili demokratski i liberalni ali su predstavljali napredak, baš kao što Erdogan izvozi islam koji nema mnogo veze za verskim slobodama. Međutim, što bi rekao Alesandro Manconi, “nije sve što dođe posle, napredak”. I bio je u pravu, baš kao i njegov zemljak Mario Dragi kada je Erdogana definisao pojmom koji ga najbolje opisuje: diktator.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram