0
Dve nedelje posle, a rat u Ukrajini je već počeo da se širi na Balkan, piše Timoti Les u novoj kolumni na sajtu Medija centra.
Tekst je u celosti preuzet sa Medija centra.
Pročitajte još:
Rusija je pokrenula taj proces neposredno uoči invazije kada je njen ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov optužio Albaniju, Kosovo i BiH da šalju plaćenike u Ukrajinu i da kod kuće skrivaju teroriste i dilere droge.
To šalje jasnu poruku Srbima da, ako su voljni da podrže Rusiju u njenom sporu sa Zapadom, onda bi imali podršku Rusije u sporovima sa svojim balkanskim susedima.
Poruku su čuli Srbi širom regiona. U Bosni i Hercegovini, srpski lider Milorad Dodik zbližio se sa Rusima, pojavivši se sa moskovskim ambasadorom u BiH, u trenutku kada većina evropskih lidera izbegava njene zvaničnike. Zatim je održao video razgovor sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejem Lavrovom.
U međuvremenu,Rep.Srpska je pokušala da zaštiti interese Rusije, blokirajući sankcije BiH Rusiji i odupirući se naporima ambasadora BiH da osudi rusku agresiju u UN.
U Crnoj Gori Srbi su izašli na ulice u znak solidarnosti sa Rusijom. U Nikšiću su demonstranti držali transparente na kojima je pisalo „Srbi u Crnoj Gori – Rusi u Ukrajini“. Na dan invazije, proruska partija Demokratski front je predvodila blokadu glavnih puteva u Crnoj Gori. Potom je bojkotovala sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, sprečavajući odluku o tome da li Crna Gora treba da učestvuje u misiji NATO-a za reagovanje na krizu.
U Srbiji je vlada odbila da osudi Rusiju zbog njenih postupaka u Ukrajini ili uvede sankcije zemlji, insistirajući umesto toga na pravu Beograda na neutralnost. Savet za nacionalnu bezbednost izdao je set pisanih zaključaka u kojima je crno na belo izneo stav Srbije.
U međuvremenu, visoki politički zvaničnici ponavljaju ruske stavove o prirodi rata u Ukrajini – „kolateralnoj šteti” pritiska Zapada, izjavio je predsednik parlamenta Ivica Dačić. Proruske grupe izašle su na ulice u znak solidarnosti.
Ovo je neizbežno izazvalo uzbunu kod srpskih suseda koji se plaše da će Srbija iskoristiti rusku invaziju kao priliku da anektira razne teritorije naseljene Srbima na svojoj granici, uz podršku Rusije i pažnju sveta na Ukrajinu.
Ovaj strah ima utemeljenje s obzirom na bliskost Srbije sa Rusima, sa kojima deli zajednički problem da je značajan deo stanovništva zarobljen van matice i koji su pokazali kako da ovaj problem reše priznavanjem Donjecka i Luganska.
Njihovi strahovi su takođe u skladu sa zahtevima Srba u Republici Srpskoj za nezavisnost, periodičnim pretnjama Beograda da će vojno anektirati sever Kosova i vladinim konceptom „srpskog sveta“ koji obuhvata razne delove Balkana naseljene Srbima.
Kao rezultat toga, oni su uzvratili. Na Kosovu je vlada izdala saopštenje u kojem upozorava na „destabilizacijske tendencije Rusije prema zapadnom Balkanu“, a pojedini političari su istakli pretnju iz Srbije.
Predsednica Vjosa Osmani optužila je predsednika Srbije Aleksandra Vučića da „igra po Putinovim metodama“. Njen šef kabineta rekao je za Srbiju da je ruski“ trojanski konj“ i da ne sme biti primljena u EU. Mimoza Kusari-Lila iz vladajuće partije Vetevendosje opisala je Srbiju kao „malu Rusiju na Balkanu“. Predsednica parlamenta je rekla da se ne može isključiti agresija Srbije na Kosovo.
U tom cilju, ministar odbrane Kosova je pozvao Amerikance da uspostave stalnu vojnu bazu na Kosovu i prihvate zemlju u NATO. Da bi ojačao kosovsku spoljnu bezbednost, premijer Aljbin Kurti takođe je obećao da će podneti zahtev za članstvo Kosova u EU.
Na domaćem planu, vlada je pokušala da ojača poziciju Kosova jačanjem policijskog prisustva na granici Kosova sa Srbijom i jačanjem odbrane osnivanjem Fonda za bezbednost.
Bošnjaci su takođe preventivno uzvratili. Političari su upozorili na „težnje“ Srbije prema BiH i pozvali NATO da rasporedi trupe. Probosanski ambasador BiH u UN-u je podržao razne rezolucije u kojima se Rusija osuđuje za agresiju i poziva na sankcije.
U Crnoj Gori, predsednik Đukanović – koji nije prijatelj Kremlja nakon navodnog pokušaja njegovog ubistva 2016 – pozvao je na „oštre sankcije” Rusiji, koje je parlament propisno odobrio, i optužio Vučića da narušava „suverenitet susednih država i stabilnost regiona.
Ruska invazija na Ukrajinu takođe je podstakla tekući proces ponovnog angažovanja Zapada, koji deli strahove Albanaca, Bošnjaka i Crnogoraca da bi Rusija mogla pokušati da destabilizuje Balkan ohrabrujući svog srpskog zastupnika.
U Vašingtonu, Senat je tvrdio da je „važnije nego ikad“ da administracija produbi svoj angažman i uključenost, nakon ruske invazije na Ukrajinu.
U Briselu je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg upozorio da su zemlje u regionu, poput BiH, „ugrožene od Rusije“, a komesar EU za spoljne poslove Žozep Borel upozorio je da EU mora da „obrati posebnu pažnju“ na ono što se dešava na Balkanu.
Slična bojazan bila je izražena u nacionalnim prestonicama, posebno u Berlinu. U Bundestagu, šef Odbora za spoljne poslove Majkl Rot upozorio je da Rusija „dovodi u pitanje postojanje“ država u istočnoj Evropi, a državni mediji da će Rusija otvoriti „drugi front“ u BiH.
Kao odgovor na ove strahove, EU je pojačala svoje vojno prisustvo u BiH po prvi put od devedesetih dodavanjem pet stotina novih vojnika iz Austrije, Bugarske, Mađarske, Rumunije i Slovačke. U zvaničnim saopštenjima navodi se „pogoršanje bezbednosne situacije u svetu“.
Senatori su pozvali Bajdenovu administraciju i evropske vlade da sankcionišu one koji podrivaju „sigurnost, stabilnost i teritorijalni integritet BiH“. U Evropi, opcija sankcija je sporna u Evropskom parlamentu.
Ove mere prinude su potkrepljene ponovnim pozivima da se region uvede u strukture kao što su NATO i EU koje, u dobru i zlu, ostaju dugoročno rešenje Zapada za probleme Balkana.
Senat je pozvao na „integraciju Zapadnog Balkana u zapadnu Evropu“, a kongresmen Riči Tores je pozvao predsednika Bajdena da primi svog „lojalnog saveznika“ Kosovo u NATO kako bi se suprotstavio ruskom uticaju u regionu.
U Evropi, drugi su se složili. Dva bivša Visoka predstavnika pozvala su na brzu i nebirokratsku integraciju BiH u EU. Hrvatski predsednik pozvao je EU da dodeli status kandidata Kosovu, koje se smatra najverovatnijom metom srpskog iredentizma, a Rot je pozvao EU da liberalizuje svoj vizni režim.
U međuvremenu, novi nemački izaslanik za Balkan Manuel Sarazin i izvestilac Evropskog parlamenta za Zapadni Balkan Viola fon Kramon pozvali su Savet Evrope da iskoristi suspenziju Rusije za prijem Kosova. Turski predsednik Erdogan pozvao je na prijem u NATO.
Da bi se otvorio ovaj proces, američki senatori su pozvali vladu da promoviše dijalog između Kosova i Srbije kao sredstvo za obezbeđivanje priznanja Srbije. U Evropi su neki pozivali vlade da zaobiđu Srbiju i priznaju Kosovo bez njene saglasnosti. Nemačka političarka Doris Pak pozvala je pet zemalja EU koje odugovlače sa priznanjem Kosova da to urade „odmah“.
U međuvremenu, EU je od Srbije zahtevala da zna da li je sa Zapadom ili sa Rusijom, za koju je test bila njena spremnost da uvede sankcije. Kvinta je lobirala kod predsednika Vučića a Evropska komisija je podsetila Srbiju na njenu ugovornu obavezu da se uskladi sa politikom EU.
Slovenački evroposlanik Klemen Grošelj pozvao je u Evropskom parlamentu Beograd da jasno izabere da li želi da bude „deo demokratskog sveta” ili u „savezu sa Rusijom”. Slovak Vladimir Bilčik je takođe rekao Srbiji da je njen izbor odlučujuća spoljnopolitička odluka za „mnogo šire odnose između EU i Srbije“.
U samoj Srbiji, rukovodstvo na razvoj događaja nije reagovalo ambiciozno nego sa teskobom. Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković izrazio je „žaljenje“ zbog izbijanja sukoba. Vučić je više puta govorio o „pritiscima“, „problemima“ i „dilemama“ dok se spoljni svet suprotstavlja uočenim rizicima srpskog revanšizma.
Primarni strah Beograda je da će izgubiti Kosovo od protivnika koji će, kako je primetio Vučić, učiniti sve što mogu „da nateraju Srbiju da padne“. Sa Kosovom bi Srbija mogla da pregovara u potencijalnoj razmeni zemljišta sa Republikom Srpskom.
Kao odgovor na ono što je nazvao„sve glasnijim zahtevima“ za prijem Prištine u NATO i Savet Evrope, Selaković je upozorio da Srrbija to smatra „opasnim političkim korakom“ i pretnjom za „destabilizaciju političkih i bezbednosnih prilika“ na Balkanu – ukratko, provokacijom koja bi zahtevala snažan odgovor.
Ipak, Srbija nije sigurna kako da podrži svoje stavove u novom geopolitičkom okruženju. Ne može da se distancira od Rusije kako to Zapad zahteva, a da pritom ne potkopa svoju poziciju prema Kosovu. Kako je ocenio predsednik parlamenta Ivica Dačić, uvođenje sankcija bi „odseklo granu na kojoj Srbija sedi“.
Niti posebno želi da sankcioniše Rusiju, tradicionalnog garanta Srbije koji je, podsećaju Srbi, odbio da osudi Beograd ili da mu uvede sankcije tokom rata na Kosovu 1999. godine.
Međutim, Srbija takođe razume da održavanje dobrih odnosa sa Rusijom sada ima svoju cenu. Kako je Rusija žigosana kao otpadnik na Zapadu, svaki kontakt sa Moskvom rizikuje da naruši odnose sa EU koja sada zahteva „solidarnost“.
Potencijalno,kao što su pretile ličnosti poput Karla Bilta, Srbija bi mogla da izgubi šansu za pridruživanje EU, koja, iako sve više teoretska, predstavlja sredstvo za privlačenje novca, učvršćivanje procesa liberalnih reformi i privlačenje stranih direktnih ulaganja.
Ovo je pomešano sa strahovima da li Rusija više može ili da li će braniti poziciju Srbije u vezi sa Kosovom. Ne samo da je zemlja međunarodno diskreditovana, već je Vučić ozbiljno shvatio inicijativu Ukrajine i drugih zemalja da se Rusija izbaci iz Saveta bezbednosti UN.
Da bi se stvari dodatno zakomplikovale, nejasno je gde Rusija sada stoji po pitanju teritorijalnog integriteta država nakon njenih zahteva Kijevu da prizna otcepljene republike Donjeck i Lugansk. Osporavanje nezavisnosti Kosova bi potkopalo njenu poziciju prema Ukrajini.
Noćna mora Srbije je, kako su izvori iz vlade rekli za pojedine beogradske medije, budućnost u kojoj Zapad manipulativnim sredstvima „gura“ BiH i Kosovo ka NATO-u, ostavljajući Srbiju okruženu neprijateljskim vojnim savezom i podložnu sankcijama ako se odupre.
Među njima su, kako mediji navode, povlačenje stranih investicija, sankcije bankarskom sektoru Srbije i, kako su navodno pretile „neke evropske zemlje“, ukidanje njenog bezviznog pristupa Šengenskoj zoni.
Ova politička dinamika će sada oblikovati tok događaja na Balkanu dok se rat u Ukrajini nastavlja tokom ove godine, a potencijalno i kasnije.
Rusija će podsticati Srbe da guraju svoje nacionalne ciljeve, iz želje za međunarodnom podrškom i da izazovu probleme Zapadu u njegovom balkanskom zaleđu, kao što Zapad stvara probleme Rusiji na njenim granicama.
Međutim, Rusija će to činiti sa pozicije sve veće slabosti kako sankcije počnu da je nagrizaju, dok zapadna vojna pomoć ukrajinskoj vojsci krvari Rusiju na terenu.
Zapad će nastaviti da vrši pritisak na Srbe kao sredstvo da se suprotstavi Rusiji. U BiH, to će podići troškove za Srbe zbog njihove neposlušnosti i potencijalno ih primorati da napuste svoje trenutne napore da se suprotstave BiH državi.
Na Kosovu će vršiti sve veći pritisak na Srbiju da postigne sporazum kojim priznaje otcepljenu državu. Političari u Vašingtonu i Briselu pretiće da Srbija može ili da prihvati svoju ideju o priznavanju autonomije ili da Zapad nastavi sa integracijom Kosova bez obzira na to. Svaka ideja o promeni granica koja bi mogla imati implikacije na poziciju Rusije prema Ukrajini biće u potpunosti skinuta sa stola.
Susedi Srbije će iskoristiti promenu geopolitike da bi stekli svoju prednost. Bošnjaci će iskoristiti ponovno angažovanje Zapada u BiH u opoziciji prema Srbima da održe svoj cilj jedinstvene BiH države, idealno na putu ka članstvu u EU i NATO-u.
Na Kosovu, Albanci će se opirati zahtevima za davanje autonomije srpskim oblastima, na čemu će Zapad verovatno težiti manje energično, istovremeno učvrščujući svoju vlast nad severom zemlje i jačajuči njenu odbranu od bilo kakve potencijalne vojne intervencije Srbije.
U Crnoj Gori, nova, antisrpska vlada će na sličan način nastaviti sa naporima za izgradnju naroda odvojenog od Srbije, što ograničava ulogu Srpske pravoslavne crkve i prosrpskih stranaka poput Demokratskog fronta.
U međuvremenu, Srbija koja je još uvek u šoku moraće da smisli kako da održi svoje osnovne nacionalne interese u novom geopolitičkom okruženju.
Da li će pokušati da prebrodi trenutni period opasnosti u nadi da će se rat završiti, da će Rusija povratiti svoju snagu i ugled, a Donald Tramp se vratiti u Belu kuću 2024. godine, čime će se okončati pritisak da se odrekne svojih nacionalnih ciljeva?
Da li će Srbija pokušati da kompenzuje propast Rusije približavanjem Kini radi podrške njenom stavu o Kosovu u Savetu bezbednosti UN? Hoće li učiniti ustupke Zapadu u vezi sa Kosovom u nastojanju da spase ono što može od sve nepovoljnijih okolnosti?
Ili, ako Srbija vidi da njeni susedi dobijaju prednost, da li će pokušati da preventivno zahvati sever Kosova, što predstavlja samoispunjavajuće proročanstvo o strahu Albanaca od srpskog revanšizma?
Sve ovo ostaje nepoznato, o čemu će se odlučivati kako se događaji budu razvijali. Za sada, ono što ostaje izvesno je da će, kako rat u Ukrajini bude odmicao, on i dalje širiti svoje posledice na Balkan.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
