0
Prošla je praktično i treća godina od potpisivanja mirovnog sporazuma između Jermenije i Azerbejdžana a u vezi sa teritorijom "Nagorno-Karabah", piše Ivan Vučković, filozof i potpredsednik skupštine grada Bora.
Nagorno-Karabah (ili „crna bašta“) jeste teritorija na području južnog Kavkaza koja je (od novembra 2020.) pod kontrolom Azerbejdžana. Mirovni sporazum iz novembra 2020., u kojem je Rusija zvanično posredovala, formalno je doneo primirje rata u kojem je ubijeno negde oko 7.000 ljudi.
Po potpisivanju sporazuma, negde oko 2.000 ruskih mirovnjaka raspoređeno je da patrolira područjem oko Nagorno-Karabaha kao i u samom području.
Jermeni su, u tom periodu, u većoj meri proterani iz svojih domova a podrška Rusije u tim trenucima jeste izostala iz nekoliko razloga (jedan od razloga svakako jeste i nedostatak konkretnije saradnje Pašinjana i Putina).
Danas određene strateške delove teritorije još uvek prate mirovne misije Rusije (ali i Turske).
Međutim, takva saradnja je zvanično predviđena do 2025. godine (a Jermeni se opravdano plaše da će se, nakon njihovog odlaska, situacija znatno pogoršati).
U međuvremenu, Baku je uložio mnogo u obnovu i kontrolu Karabaha i veruje da je situacija jasna i završena (otvaraju se međunarodni aerodromi, razvija privreda, preuzimaju institucije i administracija).
Takođe, strateški grad Šuša je pod kontrolom zvaničnog Bakua (pre toga, velike čistke Jermena su bile 1920. i 1988. godine).
Sredinom septembra prošle godine (preciznije 13.09.2022.) su ponovo eskalirali sukobi a optužbe prebacivane sa jedne na drugu stranu. Međutim, činjenica je da je tada bilo napadnuto nekoliko položaja Jermena.
Sukob oko ove teritorije jeste posledica nerešenih sukoba iz nekoliko različitih (bližih ili daljih) istorijskih perioda. Tako, Karabah je u 19.veku postao deo carske Rusije da bi, dvadesetih godina prošlog veka, nakon boljševičke revolucije, Nagorno-Karabah dobio autonomiju te postao autonomna oblast (konstantno na klackalici potreba i želja politike i Bakua i Jerevana).
Posle raspada SSSR-a, Karabah je proglasio nezavisnost koja zvanično nikada nije priznata a teritorija otvorila stare potrebe na obe strane.
Šta će se dalje dešavati, verovatno niko ne može sa sigurnošću da predvidi i dobro je da je prošle godine potpisan sporazum između dve strane o mirnom rešavanju spora.
Sve ovo, naravno, jeste u senci rata u Ukrajini. Međutim, u svetu su aktuelni mnogi problemi ovog tipa (setimo se recimo Nensi Pelosi i njene ne tako davne posete Tajvanu kao i, doduše nešto mirnije, posete Eskobara tzv. „zvaničnoj Prištini“ i Beogradu a u vezi sa aktuelnim problemima na Kosovu i Metohiji).
Međutim, možda najbolji primer jeste obris građanskog rata u Hong Kongu 2019. godine protiv zakona o ekstradiciji.
Hong Kong će, setimo se, 2047. godine i zvanično postati deo Kine.
Međutim, van toga, situacija se u Karabahu ponovo komplikuje. Azeri su napali strateške položaje a posredstvom Rusije dogovoren je prekid vatre. Ipak, mislim da su Jermeni u velikom problemu i da je šansa za njihov povratak kontrole na spornoj teritoriji ravna nuli.
POGLEDAJTE JOŠ:
0
0
0
Turska trenutno ponovo ima problema sa Irakom i „kurdskim pitanjem“ (stranka PKK) pa njen fokus sada ne može biti podrška Azerima. Međutim, to će vrlo kratko trajati i mogu se s pravom očekivati novi udari Azera i to već u oktobru.
Erdogan sada (zbog podrške Švedske za ulazak u Severnoatlantski savez tj. NATO) mora oprezno da povlači nove međunarodne poteze i tu Jermeni imaju šansu. Ipak, ta šansa je mala i u domenu je vrhunske diplomatije koju moraju sprovesti.
Ukratko – hladni rat sve više poprima ne tako hladne obrise. U nedavnom razgovoru koji sam imao sa profesorom Noamom Čomskim, profesor me je podsetio i na probleme u Brazilu i ne baš očekivanom povratku Lule te vrlo izvesnom okretanju ka istoku.
Videćemo kako će „slika sveta“ izgledati do sredine našeg veka.