Palestina sve bliže širokom priznanju: Francuska predvodi, svet se okreće

Presuda Međunarodnog suda pravde, iako pravno neobavezujuća u punom smislu, ima snažnu moralnu i političku težinu. U njoj se konstatuje da je izraelska kontrola nad palestinskim teritorijama, uključujući Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i pojas Gaze, protivna međunarodnom pravu. Sud je pozvao sve zemlje da ne priznaju ili podržavaju okupaciju, i da preduzmu konkretne korake u podršci palestinskom pravu na samoodređenje.

Ovaj dokument, koji su mnoge diplomate nazvale „istorijskim“, osnažio je napore brojnih država da se konačno pozabave pitanjem priznanja Palestine — ne samo kao simboličnim aktom, već i kao političkim pritiskom za novi mirovni okvir na Bliskom istoku.

Francuska predvodi

Francuska, kao prva država iz grupe G7 koja je jasno najavila priznanje Palestine, postavila je konkretan rok: septembar 2025. godine, tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Predsednik Emanuel Makron izjavio je da je došlo vreme da Evropa "ne ostane po strani", i pozvao saveznike da slede isti korak u skladu sa međunarodnim pravom i mirovnim naporima.

Francuska je već ranije podržavala dvodržavno rešenje, ali je sada prvi put stavila vremenski okvir na sopstvenu diplomatsku odluku — što se tumači kao signal ozbiljne promene stava zapadnih sila.

Uslovna priznanja iz Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i Australije

Dok Francuska ide ka bezuslovnom priznanju, druge važne sile uvode jasne političke uslove:

Kanada je 30. jula objavila da će priznati palestinsku državu ukoliko dođe do unutrašnjih reformi Palestinske uprave, održavanja parlamentarnih izbora 2026. godine (bez učešća Hamasa), kao i oslobađanja izraelskih talaca. Ministar spoljnih poslova Melani Žoli istakla je da Kanada „priznaje pravo Palestinaca na sopstvenu državu, ali u okviru institucija koje poštuju međunarodne norme i bezbednost svih naroda u regionu“.

Ujedinjeno Kraljevstvo se, pod novom vladom Kira Starmera, opredelilo za „uslovno priznanje“ Palestine koje bi stupilo na snagu ukoliko Izrael do septembra ispuni nekoliko ključnih tačaka: obustavu vojnih operacija u Gazi, omogući neometani protok humanitarne pomoći i javno odbaci bilo kakvu aneksiju palestinskih teritorija. Britanski šef diplomatije Dejvid Lemi izjavio je da „priznanje Palestine nije nagrada, već neophodan korak ka pravičnom i trajnom miru“.

Australija zauzima slično stanovište. Premijer Entoni Albanese i ministar finansija Džim Čalmers poručili su da će priznanje biti razmotreno „kada za to dođe vreme“, a da preduslovi uključuju razoružanje Hamasa, oslobađanje talaca i unapređenje institucionalnih kapaciteta palestinskog rukovodstva.

Većina sveta već priznala Palestinu

Trenutno, više od 140 država članica Ujedinjenih nacija priznaje Palestinu kao suverenu državu. Među njima su i velike sile poput Kine, Indije, Brazila i Južne Afrike. U maju 2024. godine, Španija, Norveška, Irska i Slovenija kolektivno su priznali Palestinu, dodatno ojačavši evropski blok zemalja koje traže rešenje kroz model dve države.

U mnogim slučajevima, države koje su ranije bile uzdržane — posebno članice EU i G7 — sada se suočavaju s pritiskom javnosti, pravnim argumentima i sve izraženijim humanitarnim posledicama sukoba u Gazi.

Šta dalje?

Septembar 2025. godine mogao bi postati prelomni trenutak u savremenoj istoriji izraelsko-palestinskog konflikta. Iako samo priznanje ne rešava kompleksne bezbednosne, teritorijalne i političke izazove na terenu, ono ima dubok simboličan i strateški značaj. Daje političku legitimnost palestinskim težnjama, vrši pritisak na izraelske vlasti i šalje jasnu poruku da međunarodna zajednica više nije spremna da ignoriše nerešeni status Palestine.

Ako se priznanja ostvare u najavljenim rokovima, biće to prvi put da se formira široki, međunarodno koherentan front koji izražava podršku palestinskoj državnosti — ne kroz rezolucije, već kroz konkretne diplomatske akte.

Istorija Palestinske države i nezavisnosti

Pitanje palestinske nezavisnosti svoje korene vuče još iz perioda nakon Prvog svetskog rata, ali ključni trenutak desio se 1947. godine, kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila Rezoluciju 181. Ova rezolucija predviđala je podelu tadašnje britanske Mandatne Palestine na dve države – jevrejsku i arapsku – uz poseban međunarodni status Jerusalima. Jevrejska zajednica je prihvatila plan, dok su ga arapske zemlje i palestinski Arapi odbili, smatrajući ga nepravednim. Nakon proglašenja Države Izrael 1948. godine, izbio je Prvi arapsko-izraelski rat. Kao rezultat, Izrael je proširio svoju teritoriju izvan granica iz plana UN, dok su Zapadna obala i Istočni Jerusalim pali pod jordansku kontrolu, a pojas Gaze pod egipatsku upravu. Veliki broj Palestinaca je izbegao ili bio proteran, čime je započet višedecenijski izbeglički problem.

Tokom Šestodnevnog rata 1967. godine, Izrael je okupirao Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim, pojas Gaze i druge teritorije, što je dodatno zakomplikovalo status Palestinaca. U decenijama koje su usledile, PLO (Palestinska oslobodilačka organizacija), pod vođstvom Jasera Arafata, postala je vodeći politički entitet koji je predstavljao palestinski narod. Godine 1988. PLO je simbolično proglasila nezavisnu Državu Palestinu, s glavnim gradom u Jerusalimu, iako tada nije imala kontrolu nad teritorijom. Uprkos tom činu, nezavisnost nije međunarodno priznala većina ključnih aktera, a teritorijalna stvarnost ostala je pod izraelskom okupacijom.

Tokom 1990-ih došlo je do pokušaja rešavanja konflikta kroz tzv. Sporazum iz Osla, koji je doneo priznanje Izraela i PLO jedno drugome i uspostavio Palestinsku samoupravu. Međutim, sporazumi nisu doveli do trajnog rešenja, a nasilje je izbilo ponovo tokom Druge intifade (2000–2005). U godinama koje su usledile, palestinske teritorije su dodatno fragmentirane – Izrael je 2005. povukao vojsku i naseljenike iz Gaze, ali je zadržao kontrolu nad njenim granicama. Od tada, Gaza je pod upravom Hamasa, dok Zapadnu obalu delimično kontroliše Palestinska samouprava.

Ipak, faktička nezavisnost i dalje ne postoji: teritorije su pod okupacijom, izraelska naselja se šire, a pregovori su u zastoju već godinama. Sukobi, kao i velika humanitarna kriza u Gazi, dodatno su pogoršali šanse za mirno rešenje. Palestinska težnja za suverenitetom ostaje jedno od najosetljivijih i nerešenih pitanja savremenog Bliskog istoka.