Pakao koji su prošli ima užasan nastavak: Građanima Turske tek predstoji istinska katastrofa

Iako nemaju više svoje domove, stvari, hranu, vodu i ono najbliže - svoje voljene, građani Turske su prvih nekoliko dana od najjačih potresa sa strpljenjem, zahvalnošću i osmehom dočekivali sve one koji dolaze da pomognu. Tu ubrajaju i novinare, koji će učiniti da se njihov glas čuje, a fotografije obiđu svet u meri u kojoj je to moguće.Od samog početka našeg boravka u Turskoj, nailazili smo samo na poniznost i zahvalnost kod ljudi svih uzrasta, bez obzira na ličnu tragediju kroz koju prolaze.

Sa suzama u očima, često i osmehom na licu, govorili su nam o patnji koju proživljavaju, a koja im je došla neočekvano - popuz snažnog udara vetra u samu zoru.Prvi jak zemljotres zatresao je Tursku u ponedeljak 6. februara u 4.15 ujutru. U narednim satima usledilo je još nekoliko potresa. Nemoguće je sada znati koliko naknadnih podrhtavanja tla se dogodilo prethodne nedelje u ovoj zemlji, ali i susednoj Siriji.

U Hataju, gradu koji je skoro potpuno uništen i još dugo vremena neće biti bezbedan za život, razgovarali smo sa Sulejmanom, koji sa porodicom živi u obližnjem parku.Potres ga je, kao i milione drugih, zatekao u krevetu. Trospratna kuća u kojoj je živeo potpuno je uništena, ali je sa decom uspeo da se izvuče iz ruševina. Neki, pak, nisu. Njegova majka i otac ostali su zaglavljeni danima.

Spasioci su naposletku uspeli da ih izvuku i oni su u teškom stanju transportovani u bolnicu u Istanbulu. Sulejman sada ne zna šta se sa njima dešava, jer u parku u kom spava nema dovoljno signala da telefonom pronađe bolnicu u kojoj su mu roditelji.Uprkos svemu, Sulejman je zahvalan - deca su mu zdrava i spavaju pored njega. Zašto je ova priča važna? Jednostavno, zbog mnogih koji nisu imali trunčicu sreće koju je imao Sulejman.

Na njihovim licima, tugu sada nadjačava bes jer su ostavljeni na milost i nemilost surovoj sudbini. I to je jedan deo apokalipse koji tek očekuje Tursku.Građani sa kojima smo u Hataju razgovarali saglasni su u jednom - pomoć nije stigla na vreme. Satima i danima nakon potresa, bili su primorani da sami kopaju po ruševinama, u potrazi za članovima porodice. U isto vreme, spavali su u parkovima i palili vatru da se zagreju tokom ledenih noći.

Da pomognu, stizali su samo retki, i to volonteri iz Istanbula i Ankare koji su donosili hranu i ćebad. Danima kasnije, kada je po njihovom mišljenju već bilo prekasno, stigli su spasioci, policija i nešto vojske. Razumljivo, kada je u pitanju katastrofa ovih razmera, nemoguće je pomoći svima i stići u apsolutno svaki grad i mesto.Ali, za one koji su bili zaglavljeni u ruševinama i za one koji su gajili nadu da će im izvući voljene, nikakvo opravdanje ne može da izbriše razočarenje i bes.

Upavo to su emocije koje sada prevladavaju, naročito u Karanmarašu - gradu koji se sastoji iz meštovitog stanovništva Sirije i Turske. Svoj bes u tim trenucima mogu da iskale samo na spasioce jer do države ne mogu. Ta ista država je obećala da će svima pomoći i da će gradovi biti ponovo izgrađeni za samo godinu dana, ali na terenu niko u to ne veruje.Iz tog razloga, spasilačke ekipe iz Nemačke i Austrije donele su odluku da se povuku. Sada postaje previše opasno i za njih. Oni koji su danima gladni, žedni i promrzli, imaju sve manje strpljenja i takta da čekaju pomoć. Mnogi zato odlučuju da pomognu sami sebi, na koji god način to mogu.

Na gotovo svakom koraku sada se u vazduhu osećaju tenzija i bes, koji prete da dodatno eskaliraju ionako poražavajuću situaciju u Turskoj.Najgore od svega je što to sada niko ne pokušava da spreči.

Kad dođe ono najgore

Lokalci nam kažu - dobro je što ste tu, ali i vi ćete da odete. U ovoj rečenici staje sav strah i nemoć koju građani Turske sada osećaju. I dalje su svetska tema broj jedan, pomoć pristiže, spasioci ostaju na terenu, a novinari žele da čuju njihovi priču. Ipak, mnogi su otišli prvih par dana nakon potresa, a ubrzo će Tursku napustiti i oni koji su trenutno tu.

Pojedini spasioci su počeli da se povlače, novinari svoje izveštavanje privode kraju, a oni ostaju - sami. U trenucima kada se svet bude zasitio mučnih prizora iz Turske, njima će biti najgore. Jer, tada zaista više neće imati ko da ih čuje.Ono što je još gore, približava se momenat kada više neće biti nade za one koji su ostali u ruševinama."Sve će ovo biti groblje", rekao nam je stariji čovek u Hataju, dok je pomagao spasiocima da pomere ruševine njegovog nekadašnjeg doma.I zaista, kada svi budu otišli, a beživotna tela počnu da preplavljuju gradove poput Hataja, očaj i bes će biti samo veći. Stanovnici Turske u najugroženijim područjima sada žive u strahu od zaborava, nemoći, zdravstvene krize, ali i jedni od drugih. Jer nikad se ne zna na šta očaj čoveka može da natera.BONUS VIDEO U zemljotresu u Turskoj i Siriji više od 22.000 mrtvih. Bledi nada da u ruševinama ima preživelih

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=uzemljotresuuturskojisirijivieod22000mrtvihbledinadadauruevinamaimapreivelih-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5327271"]