0
Premijer Mađarske lukavo je iskoristio slabosti Evropske unije.
Pročitajte još:
Nije trebalo da bude ovako. Evropska unija je decenijama unazad vodila računa da svaka nova zemlja članica ispuni makar one osnovne kriterijume: da je demokratski sistem stabilan, da je sudstvo nezavisno i da vlast poštuje vladavinu zakona i prava manjina.
Ipak, blok je prevideo jedan scenario – da će zemlja članica tek pošto se pridružila EU početi da se vraća unazad i postaje autoritarna.
Upravo se to desilo 16 godina od najvećeg proširenja u istoriji EU sa Mađarskom.
Fridom haus je prošle godine ocenio Mađarsku kao „delimično slobodnu“ zbog „upornih napada na demokratske institucije zemlje“. Vladajuća stranka Fides na čijem se čelu nalazi premijer Viktor Orban u poslednjoj deceniji je, kako se navodi dalje, „koristi parlamentarnu supervećinu da nametne restrikcije ili uspostavi kontrolu nad opozicijom, medijima, verskim grupama, akademskom zajednicom, nevladinim organizacijama, sudovima, tražiocima azila i privatnim sektorom“.
Ova nova Mađarska za EU je slagalica, naročito sada kada se EU priprema da objavi svoj prvi izveštaj o vladavini zakona u 27 zemalja bloka. Iako je Evropska komisija izveštaj predstavila kao novi okvir za zaštitu demokratskih institucija, malo je onih koji očekuju da će time biti zaustavljena Orbanova zloupotreba moći i zakona.
Naposletku, on to radi već čitavu deceniju i ne trpi nikakve posledice.
Politiko je sačinio neku vrstu dosijea o Mađarskoj Viktora Orbana na osnovu desetina razgovora sa nekadašnjim i sadašnjim političarima i funkcionerima, aktivistima i posmatračima; oni detaljno otkrivaju kako Orban koristi ranjivosti pravnog i političkog sistema EU kako bi sahranio mađarsku demokratiju, a da pritom izbegne bilo kakve političke ili ekonomske sankcije od EU.
EU je izgubila u Mađarskoj. Štaviše, neuspeh da reguliše ovo urušavanje demokratije u jednoj od zemalja članica ide dalje od Mađarske – dovodi u pitanje sposobnost bloka da opstane kao celina, a da ne ugrozi ultimativne i temeljne vrednosti. Situacija u Poljskoj pokazuje isto.
Orbanovi problemi sa Briselom počeli su nedugo pošto je izabran za premijera drugi put 2010. godine.
U januaru 2011. godine, premijer okrepljen svežom pobedom na izborima – Fides je uzeo dve trećine skupštinskih mesta – stajao je pre Evropskim parlamentom na plenarnoj sednici u Strazburu i raspravljao o optužbama da guši slobodu medija.
U to vreme je u Budimpešti uspostavljen novi organ za kontrolu medija, a članove „medijskog saveta“ birao je isključivo Fides. Mediji su, prema novim pravilima, morali da se preko ovog tela registruju i obavežu da će emitovati isključivo sadržaj koji je ocenjen kao „uravnotežen“.
Taj govor pred evropskim zvaničnicima brzo je planuo u otvoreni sukob i neko je prasnuo da je Orban „na putu da postane evropski Čavez“. Neki članovi nosili su crnu traku preko usta i primerke mađarskih novina.
Bilo je doduše i onih koji su mu aplaudirali i istina je da su Orbana u vreme izbora 2010. godine mnogi evropski političari doživaljavali kao antikomunističkog reformatora.
Orban je pažnju javnosti privukao antisovjetskim govorom kao mladi liberal 1989. godine, ali nakon što je njegova stranka na prvim slobodnim izbora u Mađarskoj doživela neuspeh, Orban je odlučio da klizne na političkom spektru. Do trenutka kada je prvi put izabran za premijera 1998. godine, Fides je doveo do desnog centra, a 2000. i do Evropske narodne partije (EPP), najveće političke porodice Evropske unije.
EPP je otvorena i u tome je tajna njenog uspeha – pripadaju joj i Hrišćansko-demokratska unija nemačke kancelarke Angele Merkel i GERB bugarskog premijera Bojka Borisova, i upravo joj činjenica da je najveća politička grupa dopušta da drži ključne pozicije u Evropskoj komisiji, ali za Orbana je članstvo u EPP značilo nešto više: bliske odnose sa nizom ljudi koji će mu pomoći da se zaštiti od optužbi za autoritarno vođstvo dok steže obruč oko Mađarske i postaje sve moćniji.
Sve donedavno su stariji zvaničnici EPP verovali da mogu da drže Orbana pod kontrolom, da on nije ništa više do provokator i enfant terrible EPP-a, ali da je na njihovoj uzdi.
Kažu da je njegova taktika odavno „dva koraka napred, jedan nazad“ i da je nebrojeno puta prešao granice do kojih su evropski lideri spremni da idu, čak i oni najfleksibilniji.
Kada je pokušavao da progura kontroverzni medijski zakon, na kraju se stvar završila tako što su neki delovi modifikovani, ali zakon je prošao i Orban je isterao svoje.
Ipak, reč je bila o prljavoj igri: medijska strategija je odbranjena tako što je mađarska vlada uporno insistirala na tome da se praktično svi njeni delovi mogu pronaći u zakonodavstvima drugih zemalja članica. I tačno je, kako je rekao izveštač EP, da delovi po sebi nisu suštinski bili problematični, već njihov zbir – izveštač je to nazvao „Frankenštajn pristupom“.
Orban međutim i danas odbija kritike da podriva demokratske norme i insistira na tome da on jednostavno gradi drugačiju demokratiju. Svoju viziju naziva „iliberalnom“ ili „hrišćanskom“ demokratijom.
„Pobuna protiv liberalne intelektualne opresije ne samo da se širi, već se i produbljuje“, napisao je u eseju koji je nedavno objavio jedan konzervativni mađarski list. „Doktrina da ‘demokratija može biti samo liberalna’ – to zlatno tele, taj monumentalni fetiš – prevaziđena je.“
Orbanova vizija Evrope i demokratije je uznemirila neke članove EPP-a, naročito one iz liberalnijih zemalja na severu, ali je kod drugih ipak dobro odjeknula. Zato neki tvrde da su kritike zbog medijskih sloboda i antisemitizma u Mađarskoj preterane i da su svetski mediji nefer prema Orbanovoj vladi.
U isto vreme, Orban besramno koketira sa ekstremnom desnicom, i sa njom se blisko veže kritikama migracione politike.
Strpljenje EPP-a je trajalo godinama, šta god da je Orban radio, sve do 2019. godine kada je došlo do sloma jer se na meti mađarske vlade našla jedna od najistaknutijih ličnosti EPP-a: predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker.
Novcem poreskih obveznika u Mađarskoj je lansirana kampanja bilborda na kojima se Junker optužuje da sa Dordžom Sorosom vodi imigracionu agendu koja „preti mađarskoj bezbednosti“.
Posle epizode sa Junkerom, ipak, Fides je samo suspendovan i to nije mnogo promenilo stvari.
Orban je zapravo obrnuo igricu. Pre nego što zemlja postane članica Evropske unije, ona mora da postane demokratija. Sistem je izgrađen na postavci da kada se dostigne taj ključni trenutak, zemlja može da ide samo napred.
Upravo je to Orbanu omogućilo da na fundamentalne načine menja život i javni prostor u Mađarskoj, od školskih udžbenika do izbornog sistema, a da ne okine sankcije ili drugu drastičnu reakciju EU.
Orban je prošle godine pozdravio trećeg predsednika Evropske komisije otkad je reizabran 2010. godine, i ove jeseni ta predsednica – Ursula fon der Lejen – planira da se još jednom pozabavi dilemom o vladavini zakona u bloku.
Opravdana je bojazan da je za to prekasno i da će to biti jalovi pokušaji da se stvari dovedu u red onim izveštajem sa početka. Sasvim je očekivano da Budimpešta otpiše taj izveštaj kao još jedan neopravdani napad iz Brisela i da se sve na tome završi.
Ishod situacije u Mađarskoj mogao bi da odredi kurs evropskog projekta – i da se sve replicira dalje na Malti, u Poljskoj i Bugarskoj.
Mnogi sada žale što su čekali ovoliko i shvataju da je trebalo reagovati ranije. Teoretski šansa još uvek postoji da se Orban zauzda, ali ako je istorija ikakav pokazatelj, šanse da se to zaista dogodi su praktično nikakve.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
