On je "američka Olivera Zekić": Amerikanci su osetili deo onoga što mi u Srbiji već dugo trpimo

Brendan Kar, predsednik Federalne komisije za komunikacije (FCC) u SAD, postao je poznat po tome što je regulatornu funkciju koristio u skladu sa interesima predsednika Donalda Trampa. Kada je Tramp prošle godine najavio njegovu nominaciju za šefa FCC-a, nazvao ga je „borcem za slobodu govora“. U praksi, međutim, Kar je često vršio pritisak na medije koji kritikuju administraciju, sprovodeći politiku koja ograničava slobodu govora i medijskih sadržaja koji nisu u skladu sa vladinom linijom.

Pod njegovim nadzorom, FCC je pokrenuo formalne istrage protiv svih velikih mreža osim Foxa, uključujući NPR i PBS, tvrdeći da se možda krše federalni zakoni ili da postoji „liberalna pristrasnost“. Kar je takođe podržao privatne tužbe predsednika protiv medija, koje su prema pravnim stručnjacima jasno bile zaštićene Prvim amandmanom, ali su medijskim kućama stvarale pritisak da se nagode novčano umesto da se bore na sudu.

Kritike su kulminirale kada je Kar javno podržao odluku ABC-a da suspenduje Džimija Kimela zbog njegovih komentara o ubistvu desničarskog aktiviste Čarlija Kirka. Koliko je ovaj potez razbesneo Ameriku pokazao je veliki broj poziva na bojkot Diznija koji je vlasnik mreže ABC, pa je posle pritiska ukinuta suspenzija Kimelovog programa.

Kar je putem medijskih kontakata i direktnih razgovora sa vlasnicima velikih mreža nagovestio da FCC može dodatno intervenisati ako mreže ne povuku emisiju. Nexstar, Sinclair Broadcast Group i ABC brzo su se povinovali, što je izazvalo zabrinutost zbog cenzure i zloupotrebe regulatornih ovlašćenja.

Kar je otvoreno govorio da regulisane mreže imaju „posebnu obavezu da služe javnom interesu“, pritom tvrdeći da emisije poput kasnonoćnih šou programa sada primarno služe promociji „uske političke ideologije“ i da bi takav sadržaj bio prikladniji za podkaste, koji nisu pod FCC regulativom. Istovremeno, koristi svoju moć da kontroliše velike medijske transakcije, kao što je odobravanje prodaje Paramount-a Skydance Media, uz obavezivanje novog vlasnika na pregled i kontrolu sadržaja, što direktno pokazuje političku instrumentalizaciju regulatora.

Pre nego što je postao predsednik FCC-a, Kar je bio advokat u ovom telu i član komisije od 2012. godine. Poznat je po svojoj oštroj retorici i sposobnosti da strateški koristi regulatorne mehanizme u skladu sa administrativnom agendom. Njegova funkcija, iako formalno nezavisna, u praksi je postala produžena ruka izvršne vlasti, što je jasno pokazala i reakcija na Kimelov šou, ali i širi obrazac pritisaka na medije koji su kritični prema vlasti.

Olivera Zekić: U službi vlasti, ne slobode medija

Sličnu situaciju imamo i u Srbiji, što je svima već dobro poznato.

Olivera Zekić je predsednica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u Srbiji. Njena karijera u REM-u obeležena je brojnim kontroverzama i kritikama zbog neaktivnosti i podrške vlastima.

REM često ignoriše ozbiljne primedbe na račun rijaliti programa koji su emitovani na televiziji Pink, dok istovremeno guše kritičke glasoce, što se do dana današnjeg nije promenilo i tako je tokom trajanja celog mandata Olivere Zekić.

Zekić je odbijala da reaguje na zahteve za smanjenje nasilja u medijima, a njene izjave su često bile arogantne i neodgovorne. Na primer, kada su studenti zahtevali da REM organizuje novi konkurs za članove Saveta, Zekić je odgovorila da studenti nisu nadležni za takve zahteve, što je izazvalo dodatne proteste.

Njena bliskost sa vlastima je očigledna i kroz lične kontakte, poput njenog prijateljstva sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, i dodeljivanja frekvencija medijima koji su podržavali vlast. Ove veze su dodatno potkopale poverenje u nezavisnost REM-a i njegovu sposobnost da reguliše medije u interesu javnosti.

Regulatori u službi vlasti

Iako deluju u različitim političkim sistemima, Brendan Kar i Olivera Zekić dele zajedničku karakteristiku: oboje koriste svoje pozicije u regulatornim telima da podrže vlasti i suzbiju slobodu medija. Kar koristi FCC kao alat za cenzuru kritičkih glasova u SAD-u, dok Zekić koristi REM da bi omogućila vlastima da kontrolišu medije u Srbiji.

Ovi primeri pokazuju kako regulatorna tela, koja bi trebalo da budu nezavisna i da štite slobodu medija, mogu postati instrumenti vlasti za suzbijanje kritičkog mišljenja i slobode izražavanja. Ovo je ozbiljan signal da je potrebno očuvati nezavisnost ovih institucija i obezbediti da deluju u interesu javnosti, a ne političkih elita.