Trenutno stanje u Rusiji — militarizovano, izolovano, korumpirano. U ovoj državi dominiraju bezbednosne službe, dok stotine hiljada ljudi beže u inostranstvo da bi izbegli učešće u užasnom ratu. Dakle, stanje je sumorno, a Njujork tajms donosi analizu o tome kako može izgledati Rusija nakon Vladimira Putina.
U nadi da će se ova mračna stvarnost okončati, neki čekaju da Vladimir Putin napusti funkciju. Da bi se promenila država, međutim, nije dovoljno da Putin ode sa vlasti, budući ruski lideri moraju da demontiraju i transformišu strukture kojima je on predsedavao više od dve decenije. Izazov je, u najmanju ruku, zastrašujući. Ali grupa političara smišlja plan za to, piše Njujork Tajms.
Sastavljen od poznatih opozicionara, kao i mlađih predstavnika lokalnih i regionalnih vlasti, Prvi kongres narodnih poslanika Rusije sastao se početkom novembra u Poljskoj. Lokacija, palata Jablonna izvan Varšave, bila je simbolična – bila je to mesto ranih pregovora u razgovorima za okruglim stolom koji su doveli do kraja komunističke vladavine u Poljskoj. Tamo, tokom tri dana intenzivne debate, učesnici su izneli predloge za obnovu svoje zemlje. Svi zajedno ulažu ozbiljan napor u to da postane moguće Rusiju zamisli bez Putina.
Prvi i najhitniji prioritet je, naravno, invazija Ukrajine. Svi se na kongresu protive ratu, za koji pretpostavljaju da će biti izgubljen ili dovesti do nuklearne katastrofe. Da bi se suočili sa posledicama i sprečili ponavljanje tragedije, oni predlažu „akt o miru“ koji bi demobilisao vojsku i okončao okupaciju ukrajinske teritorije, uključujući Krim. Dakle, potrebno je prvo formirati zajedničku grupu za istraživanje ratnih zločina, zatim isplati reparacije za oštećenu infrastrukturu i porodice poginulih i odbaciti buduće „osvajačke ratove“. Pored toga što će odvraćati budući ekspanzionizam, ovo široko obećanje bi pružilo suštinski obračun sa istorijom ruske imperijalističke invazije
Zvaničnici odgovorni za pustoš takođe će morati da budu iskorenjeni, što se nije dogodilo nakon raspada Sovjetskog Saveza. Kongres bi zabranio rad u državnim i obrazovnim institucijama onima koji su pripadali „kriminalnim“ organizacijama — kao što su Federalne službe bezbednosti ili državni televizijski kanali — ili su javno podržavali rat, kao i ograničio njihovo pravo glasa. Takođe bi stvorila komisiju za „deputinizaciju“ koja bi razmatrala rehabilitaciju određenih grupa i otvorila bi arhive službi bezbednosti.
Zatim, tu je struktura same Rusije. Ruska Federacija je visoko centralizovana, sa spletom od preko 80 republika i regiona koji su snažno podređeni predsedniku, što omogućava akumulaciju ogromne moći. Kongres, oslanjajući se na decentralizovane vizije iz vremena raspada Sovjetskog Saveza, predlaže da se Ruska Federacija raspusti i zameni novom parlamentarnom demokratijom. Prema široko sročenom nacrtu odredbe o „samoopredeljenju“, budućoj ruskoj državi trebalo bi da „na osnovu slobodnog izbora pridruže narodi koji je naseljavaju“.
Ovaj raskid sa sadašnjošću mogao bi ispraviti propala obećanja iz prošlosti. Od Vladimira Lenjina do Borisa Jeljcina, savremeni ruski lideri kroz istoriju nude decentralizacije da bi dobili podršku, a zatim odustajanja nakon što konsoliduju vlast. Iako su svi federalni subjekti pravno jednaki prema sadašnjem Ustavu Rusije, značajne nejednakosti i dalje postoje – činjenica koja je naglašena nesrazmernim raspoređivanjem i smrću etničkih manjina iz siromašnijih republika poput Dagestana i Burjatije u ratu u Ukrajini.
Ponovno razmatranje pitanja većeg suvereniteta moglo bi da omogući otcepljenoj republici Čečeniji, na primer, da napusti Rusiju nakon njenog brutalnog potčinjavanja od strane Putina, istovremeno omogućavajući regionima i republikama bez jakih secesionističkih pokreta da ponovo pregovaraju o raspodeli resursa i balansu snaga sa centra. To bi stvorilo pravedniju zemlju uz podrivanje ruskog nacionalizma.
Kongres je neodređen u pogledu svojih ekonomskih planova. Jedan akt obećava „preispitivanje rezultata privatizacije“ sprovedene tokom 1990-ih (koja je dovela do uspona ruskih oligarha), dok drugi ima za cilj da poništi Putinovu veoma nepopularnu penzionu reformu iz 2020. godine.
Nedostaje, međutim, posvećenosti jakoj mreži socijalne sigurnosti ili bilo kakva diskusija o tranziciji ruske ekonomije od njene zavisnosti od izvoza energije. Ovo je veliki previd. Od 1990-ih, kada su istovremeno uvedeni privatizacija i slobodni izbori, bogatstvo i moć su se preplitali. Političke i ekonomske reforme ne mogu se posmatrati odvojeno jedna od druge.
To nije jedini problem. Glavni organizator i sponzor kongresa je Ilja Ponomarjov, levičarski tehnološki preduzetnik.
Jedini poslanik u ruskom parlamentu koji je glasao protiv aneksije Krima 2014. godine, napustio je zemlju, dobio ukrajinsko državljanstvo i sada vodi novinski kanal na ruskom jeziku u Kijevu. Kontroverzna ličnost u opozicionim krugovima, u avgustu je podržao atentat na Dariju Duginu, ćerku filozofa Aleksandra Dugina, i tvrdio da je to delo tajne ruske službe.
Ova nepotvrđena tvrdnja razbesnela je kolege iz opozicije. Ponomarjov je naknadno isključen sa događaja koji su organizovali dugogodišnji kritičari Kremlja Gari Kasparov i Mihail Hodorkovski.
Uprkos njihovim neslaganjima, ruska opozicija ima slabo konvergentnu viziju budućnosti. Hodorkovski i Aleksej Navaljni, najpoznatiji disident u zemlji, koji trenutno čami u zatvoru, takođe su uputili pozive da se Rusija pretvori u parlamentarnu demokratiju sa većom moći prenetom na lokalni i regionalni nivo. Ali saradnici Navaljnog nisu prisustvovali kongresu, kao ni Kasparov ili Hodorkovski. Njegov legitimitet — koji su već osporile brojne ruske antiratne organizacije koje su rekle da ih ne predstavlja — takođe su doveli u pitanje neki učesnici, od kojih je nekoliko napustilo u znak protesta zbog onoga što su videli kao nedostatka jednakosti i transparentnosti u načinu na koji se njime upravlja .
Takva svađa ne pomaže predlozima, koji mogu izgledati nategnuti. Ipak, istorija pokazuje da se radikalni razvoji često inkubiraju u inostranstvu ili pod zemljom. Krajem 19. i početkom 20. veka, politički emigranti u zavađenim zajednicama širom Evrope planirali su propast Ruskog carstva. Među njima je bio i Vladimir Lenjin, koji je živeo u Poljskoj u vreme izbijanja Prvog svetskog rata.
Pročitajte još:
Za sada, s obzirom da je većina ruskog stanovništva primorana da miruje, dok drugi gube posao ili slobodu zbog izražavanja neslaganja, mogućnost transformacije zemlje izgleda daleka. Promena, međutim, može doći kada se najmanje očekuje. Početkom 1917. godine, pesimista Lenjin se žalio da verovatno neće doživeti revoluciju – nekoliko nedelja kasnije, car je zbačen.
Rusija nije ništa više osuđena na ponavljanje prošlosti nego bilo koja druga zemlja. Sada je vreme da se ponovo razmisli o svojoj budućnosti.
BONUS VIDEO Aleksandar Radić: Rusija nema resurse za nastavak rata u Ukrajini
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare