3
Hana Domanska rođena je 1927. godine u selu Severini, u Hmeljničkom regionu. Pre devet decenija, jedva je preživela veliku glad u Ukrajini kad su umrli milioni ljudi.
„Uđite, baka već čeka“, kaže ljubazno Mihail Domanskij, sin Hane Domanske, koja je izbliza videla Holodomor 1932. i 1933. Pričala mu je mnogo o strahotama te velike gladi u Ukrajini.
Ova 96-godišnja žena čeka u sobi, na krevetima su vezeni jastuci, a na zidovima porodične fotografije, piše Dojče vele.
Hana Domanska i dalje živi sama u selu Severini u Hmeljničkoj oblasti, koje danas ima jedva dvestotinak stanovnika. Sin je često posećuje, donosi namirnice ili ide sa njom u grad. Ali Domanska ipak se najprijatnije oseća u svom domu, gde je rođena i odrasla.
Imala je samo pet godina kada je počeo Holodomor. Odrasla je u velikoj porodici. Baba i deda su imali osmoro dece – četiri sina, od kojih je jedan bio Hanin otac, i četiri ćerke. Ona je imala mlađeg brata i sestru.
Bila je to vredna, ali ne i bogata porodica, kaže. Njen deda Marko Švedjuk imao je nešto zemlje i konja, ali nije imao krave. Deo svoje zemlje je dodelio sinu, Haninom ocu, gde je on sagradio kuću.
Ali, mlada porodica je tu živela jedva šest meseci – a komunistički vlastodršci su započeli lov na „kulake“, kako su nazivali imućne zemljoradnike.
„U kuću bi ušli neki partijski šefovi i mladi komunisti i odneli sve, apsolutno sve“, seća se starica. Prema njenim rečima, i predstavnici sovjetske vlasti su otimali od ljudi hranu.
Čak bi tražili i ono što se u tom trenutku kuvalo ili peklo. „Jednostavno bi pojeli ono što bi našli ili bi to poneli sa sobom“, kaže Hana Domanska.
Osim toga, kidnapovani su uglavnom vredni poljoprivrednici. „Tražili su ljude koji mogu da rade, koji nisu bili lenji i odvodili su ih sa sobom“, kaže Hana Domanska.
Trećina seljana je iseljena iz svojih domova, a sva njihova imovina i stoka prebačeni su u poljoprivredne zadruge – takozvane kolhoze.
Mnogi su prognani u Sibir, među kojima i polovina porodice Švedjuk: deda Marko, baba Peština, tada petnaestogodišnja tetka Sekleta, otac Vasil i stric Todoš. Od svih njenih rođaka, samo se tetka Sekleta kasnije vratila u svoje ukrajinsko rodno selo. Pobegla je iz Sibira i tri godine hodala do sestre Olhe.
Nakon što joj je otac nestao, priča Hana Domanska, njena majka Olha je otišla da traži muža. Ubrzo nakon rođenja svog najmlađeg deteta, otišla je do sela gde su, kako je čula, Sovjeti podigli sabirni centar za „kulake“ u kući u kojoj su čekali da ih prebace u Sibir.
Na putu do tamo, Olha se prehladila i dobila upalu pluća. Uspela je da pronađe svog supruga, ali ga nisu pustili. Ubrzo nakon toga izgubila je tek rođenu ćerku.
Nakon što je polovina porodice prognana u Sibir, predstavnici sovjetske vlasti došli su da odvedu Olhu i njeno dvoje dece Hanu i Mikolu.
„Rekli su: ‘Spremite se, ide kamion’“, seća se Hana Domanska i nastavlja: „Ali moja majka je već bila na samrti. Umrla je ležeći pored tetke, a i moj dvogodišnji brat je umro od gladi. Samo sam ja preživela. Tako sam ostala kod tetke kojoj su noge već bile otekle od gladi. Ali pošto nije imala dece, brinula se o meni“.
Da bi preživela, mala Hana je morala stalno da traži hranu. U proleće je išla da traži jestive biljke. „Kad dođe leto, procvetao bi bagrem, sve bi cvetalo i od toga smo se hranili. Kad smo počeli da radimo u kolhozu, bilo je dosta korova. Brali bismo ga i od njega pravili kašu. Škripao bi pod zubima, ali smo morali nešto da jedemo.“
Nije bilo hrane. „Šta da se skuva kod kuće? Nije bilo ničega! Mi smo 1933. kuvali samo supu. Tetka bi donela malo brašna, pomešala sa vodom, pa smo to pili. Morali smo da radimo, morali smo nešto da jedemo“, kaže Hana Domanska.
Tada su za kuhinjsku krpu mogla da se dobiju dva krompira ili parče hleba. Bilo je nemoguće kupiti nešto u prodavnici.
Najgore je bilo 1933. godine, kada je bilo najviše mrtvih, priča Hana: „Ljudi su ležali svuda, neki su već bili mrtvi. Niko više nije mogao da ide da ubere nešto žita. Skoro svi su tada pomrli. A niko nije mogao da ih sahranjuje. Leševe bi naslagali kao drva, stavili na dve, tri daske i nosili na groblje.“
Hana Domanska se priseća da tada u selu nije više bilo ni pasa ni mačaka jer su pohvatani i pojedeni. Od tetke je saznala da je bilo i kanibalizma, ali nije znala za takve slučajeve u njenom selu.
„Nema ništa gore od gladi. Čovek, kao životinja, ne uživa ni u čemu, ništa ne vidi i ništa ne čuje – glavno je da ima šta da jede“, kaže Hana Domanska. „Kako možeš da spavaš kad danima ništa ne jedeš? Onda žvaćeš šta god nađeš, lišće sa drveća, bilo šta.“
Dok priča o Holodomoru, Hana Domanska brine da joj neće verovati. „Ali to je istina. Sve mi je ovo na srcu. Govorim vam šta sam videla“, naglašava.
O Holodomoru je u Ukrajini moglo otvoreno da se govori tek nakon raspada Sovjetskog Saveza. Pre toga je zbog toga moglo da se završi iza rešetaka.
Prema ukrajinskim istoričarima, skoro četiri miliona ljudi je umrlo u Ukrajini tridesetih godina prošlog veka od posledica gladi.
Veštačku glad je 1932-33. organizovalo rukovodstvo Sovjetskog Saveza da bi nateralo ukrajinske poljoprivrednike u zadruge i slomilo nacionalni pokret otpora protiv komunističke vladavine. Ukrajinski parlament je 2006. godine Holodomor označio kao genocid nad ukrajinskim narodom.
Pročitajte još...
Posle Holodomora, Hana Domanska preživela je Drugi svetski rat. Ko nije gladovao u njenom selu, poginuo je u ratu, kaže starica. Njen otac, koji je deportovan u Sibir, takođe je kasnije izgubio život na frontu.
I sama je zamalo odvedena u Nemačku na prinudni rad tokom rata. Međutim, zajedno sa drugim mladim Ukrajincima se krila po kućama i u susednim selima. „Neki su uhvaćeni i kidnapovani, ali ja nisam bila među njima“, kaže ona.
Sada Hana Domanska mora da prođe kroz još jedan rat – rat Rusije protiv Ukrajine. Ali ona veruje da će ukrajinski narod, koji je doživeo mnoge tragedije, pobediti osvajače. „Ukrajina im se neće predati. Ukrajina će pobediti“, samouvereno kaže.
