Pitanje koje će do nedelje uveče postavljati cela Crna Gora, ali i region, je: Da li će pasti Milo Đukanović? Čoveku, koji je aktuelni predsednik Crne Gore ali je u vlasti ove zemlje poslednje tri decenije, čini se, na sutrašnjim izborima, prvi put će se zaklimati stolica.
Prema istraživanju koje je nedavno objavljeno od strane CEDEM-a predsednik DPS-a, Milo Đukanović, sa manjinskim pridruženim strankama može da dobije 40, a opozicija 38 mandata.
Socijaldemokratska partija (SDP) Crne Gore ima tri mandata, a u prošlom sazivu ova stranka bila je opoziciona. Tom logikom celokupna opozicija iz prošlog saziva imala bi 41 mandat, to jest većinu od 81 poslanika. Problem je što se SDP više ne percipira kao opoziciona jer je vrlo nacionalisticki nastrojena i protiv Crkve, pa postoje realne šanse da će prići Milu Đukanoviću i DPS-u (Demokratska partija socijalista Crne Gore).
Predviđena izlaznost, u vreme kada je CEDEM radio istraživanje bila je 66 odsto, međutim sada se očekuje mnogo veća, jer je opozicija motivisala birače. Naime, mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije pozvali su narod da glasa protiv vlasti, a Sveto Marović se čak javio iz Beograda i takođe pozvao da se glasa za opoziciju. U međuvremenu su pale Interpolove poternice protiv Duška Kneževića, što je dodatno degradiralo ugled države.
Opoziciona saradnja deluje pozitivno, a velika izlaznost može da utiče da SD (Socijaldemokrate Crne Gore) ili SDP (Socijaldemokratska partija Crne Gore) ne pređe cenzus, čime opozicija dobija po mandat. Sve u svemu glasači opozicije su optimisti i nadaju se da će 30. avgusta tri opozicione izborne liste: „Za budućnost Crne Gore“, „Mir je naša nacija“ i „Crno na bijelo“ dobiti zajedno 41 mandat, kako im za većinu ne bi bio potreban SDP.
Od rezultata glasanja se, u Crnoj Gori međutim, strahuje, jer je javna tajna da Milo Đukanović neće bez borbe predati tron.
„Što se tiče Milovih opcija, prva koja mi pada na pamet je ona na koju se odlučio 2016. godine, a desila se na sam dan izbora. Onog trenutka kada je po svim rezultatima zaostajao iza opozicionog bloka, Milo je proglasio državni udar u koji je uveo svog prijatelja, tadašnjeg predsednika Vlade Srbije, gospodina Aleksandra Vučića. Te izbore, tada, nisu presudili ni glasači, ni narod Crne Gore, ni Milo Đukanović, već upravo Aleksandar Vučić. On se tog dana, oko tri sata popodne, oglasio, i direktno i beskrupulozno umešao u izbore u Crnoj Gori kao predsednik Vlade Srbije. Izjavio je tada da je u toku pokušaj državnog udara u Crnoj Gori, od strane nekih građana Srbije i Rusije. On, kao čovek koji kaže da je bio među najboljim studentima Pravnog fakulteta, trebalo bi valjda da zna, da državni udar nije moguće izvesti ni sa jedne druge strane, osim iz vlasti i iz institucija, a može samo biti potpomognut spolja. Suđenje koje traje četiri godine, pokazalo je naravno da ne samo da nije bilo državnog udara, nego nije bilo ni pokušaja za tako nešto. Tog trenutka kada je on, kao predsednik Vlade Srbije, tako nešto izjavio, automatski je zaplašio veći deo naroda Crne Gore, među kojima su oni koji se izjašnjavaju kao Srbi i pravoslavci. Njima je to bio direktan poziv da odustanu od glasanja do kraja dana, jer su bili zaplašeni. Istovremeno je to bio i poziv pristalicama DPS-a da izađu na ulice i proglase pobedu“, priča za Nova.rs Cvijetin Milivojević, politički analitičar.
Postoji realna bojazan, smatra Milivojević, da se, ukoliko u nedelju rezultati ne budu išli na ruku Milu Đukanoviću, ponovi sličan scenario.
„Ne verujem da će čekati zatvaranje biračkih mesta, već će se neki sličan scenario desiti ranije u toku dana. Najveća mogućnost je da Milo pre zatvaranja biračkih mesta proglasi pobedu, što je njegova druga opcija, pa pozove svoje ljude na ulice i time spreči dalje brojanje glasova“ upozorava Milivojević.
Manjinske stranke u svim zemljama se nekako, na kraju izbora, uvek priklone pobedniku.
„Tako je bilo i u Hrvatskoj, i svuda je isto. Kada je reč o Crnoj Gori, osim tog glavnog motiva, postoji i drugi. Posebno za glasače albanske i bosanske manjine. Oni po pravilu glasaju za neke odluke koje ističu državnost Crne Gore, pa će verovatno podržati DPS, ali pod određenim uslovima. Ono što je bitno, je da od relevantnih grupacija imate za svakog po nešto. Imate DF (Demokratski front), ali tu je samo deo članova prosrpski orjentisan, a deo ne antisrpski. DPS međutim gradi svoje temelje na nesakrivenom antisrpstvu. Dok u DF-u ima članova koji su crnogorske orjentacije, ali nisu antisrpski orjentisani. Onda imate Demokratsku stranku Alekse Bečića, koja je jedna građanska stranka i URU Dritana Abazovića. On je Albanac, ali je orjentisan građanski i ne antisrpski. Te grupacije mogu da naprave savez koji će svrgnuti Mila Đukanovića“ objašnjava naš sagovornik.
On naglašava da bi, ako bi bile u poziciji ove tri stranke da prave Vladu, i deo stranaka nacionalnih manjina prešao kod njih.
Pročitajte još:
„Bitno je da ove tri stranke ne pokazuju velikosrpske tendencije, već crnogorske tendencije, ali onog pravog identiteta Crne Gore, koja je do 1918. godine bila samostalna država. Oni ne pokazuju antisrpsku orjentaciju, već isključivo bratski odnos prema Srbiji, kakav je nekada bio i kakav treba da bude. To je nova politika kojom opozicija pobeđuje najjače oružje Mila Đukanovića do sada“ kaže Milivojević.
Veliku ulogu u kampanji pred ove, možda i najvažnije izbore u istoriji Crne Gore, imala je crkva.
„Mislim da se crnogorsko-primorska mitropolija Srpske Pravoslavne Crkve ponašala vrlo mudro politički u svemu ovome. Ona je, osim što pokriva srpsku zajednicu u Crnoj Gori, potpuno otvorena i za one građane Crne Gore koji su pravoslavci, ali se izjašnjavaju kao Crnogorci. Ona nikada nije pravila gard po tom pitanju pogotovo za vreme litija ovih godinu dana. Tu se otvara jedan novi deo biračkog tela, koji je do sada glasao za DPS, verujući da su oni jedina brana za odbranu nezavisnosti Crne Gore. Međutim, sada vidimo da čak i neki funkcioneri DPS-a prave jedan iskorak i okreću se drugoj priči“ analizira Milivojević.
Napetost u Crnoj Gori raste pred izbore, ali će i posle proglašenja konačnih rezultata biti, čini se, sve veća.
„Ako rezultat bude jedak ili ako bi opozicija imala malu prednost, tačnije ako bi bili veći izgledi da opozicija može da formira vlast posle izbora, pre nego DPS, verujem da će doći do pokušaja izazivanja incidenata u Crnoj Gori od strane vlasti. Verujem da je Amfilohije hteo da se kandiduje i da je stao na čelo liste, da bi ta lista pobedila. On se ponaša kao dovoljno dobar Crnogorac, politički mudro, a njegovo srpstvo se ne dovodi u pitanje“ smatra naš sagovornik.
Do spontanih incidenata, međutim, ističe on, može doći sa obe strane.
„Situacija je vrlo osetljiva, a dovoljan je jedan incident koji se lako izazove. Opet, verujem i dalje da u Crnoj Gori ima zdravog razuma i da neće doći do većih sukoba. Imali smo mnogo opasniju situaciju 2006. godine, kada je bio referendum o nezavisnosti. Naknadna istraživanja pokazala su da su rezultati referenduma bili vrlo porblematični, pa ipak nije došlo do građanskog rata. Međutim, Crna Gora je tada odlazila od Srbije sa nadom u bolje sutra, ali i da neće postati antisrpska“ kaže Milivojević.
Međutim režim u Crnoj Gori izdao je svoje birače.
„Izdali su birače DPS-a, levičare koji nisu mogli da veruju da će Crna Gora biti među prvim državama koje će priznati Kosovo, što je bilo u najmanju ruku netaktično. Imajući u vidu da je Metohiju posle balkanskih ratova dobila kraljevina Crna Gora, a ne Srbija. Režim Mila Đukanovića ima obavezu prema svojim biračima, a to je da ne može na prvoj krivini da zabija nož u leđa. Mogao je da sačeka bar da sve zemlje priznaju Kosovo, pa onda i on, a ne da bude među prvima. To mu je bio prvi veliki autogol“ smatra sagovornik Nova.rs.
Drugi autogol ubrzo je usledio, a zove se – NATO.
„Milov režim zabio je drugi autogol kada je izdao vojnu neutralnost koju su tražili njegovi birači. On je ušao u NATO, znajući da je veći deo naroda protiv toga, pa zato i nije raspiso referendum. Tako da, posle svega ovoga, treći autogol – Zakon o slobodi veroispovesti, mu dođe kao neki šlag na tortu, da pokaže na kraju koliko je on neozbiljan državnik. Milo Đukanović pokazao se kao državnik nedostojan poverenja svojih birača, a ne samo onih koji glasaju za opoziciju“ zaključuje Milivojević.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar