Foto: Aaron J. Thornton / Getty images / Profimedia

Mladi preduzetnik Fredi Figers svoj je prvi kompjuter dobio je sa devet godina. Iako je bio star i neispravan, u njega se zaljubio na prvi pogled. Ljubav prema tehnologiji rezurtirala je time da uprkos lošim kartama koje mu je život dodelio postane inovator i milioner.

Pročitajte još:

„Ne dopustite da vas okolnosti definišu kao osobu“, rekao je Fredi u velikom intervjuu za BBC.

Kada je imao osam godina, od čoveka za kojeg je mislio da mu je otac, želeo je da sazna kako se rodio.

„Rekao mi je, slušaj, biću iskren. Tvoja biološka majka te je ostavila. Beti i ja nismo hteli da završiš u sirotištu,pa smo te udomili i sada si ti moj sin“, otkrio je Fredi.

Rekao mu je i da su ga pronašli u ruralnom delu Floride pored kante za smeće.

„Kada mi je to rekao, pomislio sam , okej, ja sam smeće. Osećao sam se neželjeno. On me je, međutim, zgrabio za rame i rekao da ne dopustim da mi to smeta'“, dodao je Fredi.

Natanj Figers, čovek koji ga je odgajio radio je tada kao domar, a Beti Figers se bavila poljoprivredom. Živeli su na selu na severon delu Floride koje broji oko 8.000 stanovnika. I Natanj i Beti imali su pola veka života iza sebe kada je Fredi rođen.

Bračni par Figers udomio je mnogo dece, a Fredija su u svoj dom doneli kada je imao svega dva dana. Kasnije su ga i usvojili.

Fredi je rekao da su Natanj i Beti bili brižni roditelji, ali da su ga starija deca u selu stalno zadirkivala.

„Govorili su mi da sam dete iz kante i prljav, te da me niko ne želi“, rekao je.

„Sećam se da su me druga deca udarala kada bih izašao iz školskog autobusa i bacala u kantu za smeće“, dodao je.

Neispravni kompjuter

Fredi kaže da su njegovi roditelji za njega heroji i uzori.

„Moj otac je stalno pomagao ljudima, delio hranu beskućnicima. Bio je neverojatan čovek. Želim biti poput njega“, kaže on.

Fredi i njegov otac vikendima bi se vozili po selu i u kantama za smeće tražili korisne stvari koje su drugi odbacili. Fredi je priželjkivao da tokom jedne od tih vožnji pronađe kompjuter.

„Znate kako se kaže, nečije smeće nečije je blago, rekao je.

„Računari su me oduvek zanimali. Hteo sam da imam Gejtvijev kompjuter, ali tada moja porodica nije mogla da ga priušti“, kazao je.

Jednog dana, kada je Fredi imao devet godina, on i njegov otac ušli su u prodavnicu polovnik stvari u kojoj su uočili neispravan kompjuter Makentoš.

„Nagovorili smo prodavca da nam ga proda. Platili smo ga 24 dolara. Bio sam presrećan“, rekao je Fredi.

Imao je naviku da rastavlja i popravlja stare radio aparate, satove i videorekordere. Kako kompjuter nije radio, Fredi ga je odmah rastavio. Nakon što je uočio u čemu je problem, uzeo je delove iz očevog sata i zalemio ih za matičnu ploču kompjutera. Pedeset pokušaja bilo je potrebno kako bi se napokon upalilo. Fredi je u tom trenutku odlučio da će svoj život posvetiti tehnologiji.

„Taj kompjuter je uklonio svu bol koja mi je naneta zadirkivanjem. Kada god bi me zadirkivali, ja bih pomislio kako jedva čekam da dođem kući kako bih mogao da se igram sa kompjuterom'“, rekao je.

Kada je napunio 12 godina, drugi su počeli da primećuju njegov talenat. Dok su se druga deca poslije škole igrala na igralištu, on je popravljao neispravne kompjutere u učionici za informatiku.

„Ako je hard disk bio neispravan, zamenio bih ga. Ako bi mu je trebalo memorije, dodao bih mu nešto RAM-a. Ako bi ostao bez napajanja strujom, popravio bih i to“, pojasnio je.

Novac mu nije bio bitan

Nastavnica koja je vodila vannastravne aktivnosti u školi koju je Fredi pohađao, kada je videla da dečak stare kompjutere vraća u život, pitala ga je bi li hteo da popravlja kompjutere u opštini.

„Kada sam stigao u zgradu opštine, vidio sam hrpu od skoro 100 kompjutera naslaganih jedno na drugo. Načelnica mi je rekla da bi sve njih treablo da popravim“, rekao je.

Fredi je prihvatio izazov i svaki je dan posle škole odlazio u opštinu da popravlja. Plaćali su ga 12 američkih dolara po satu.

„Novac mi nije bio bitan. Pružila mi se prilika da radim nešto što volim i zabavljao sam se dok sam popravljao“, dodao je Fredi.

Evri, euri, pare, novac
Foto: Shutterstock

Nekoliko godina posle toga, opštini je zatrebao sistem za proveru kvaliteta vode u vodovodnim cevima. Jedna firma procenila je da će izrada takvog sistema opštinu koštati 600 hiljada dolara.

„Sećam se da je jedan funkcioner iz opštine rekao kako ja znam da radim sa kompjuterima,te da bih mogao da pomognem“, rekao je.

„Odgovorio sam mu da ako mi pruži priliku, ja mogu napravim taj program. Dali su mi priliku i napravio sam tačno ono što je traženo. Nisu me platili 600 hiljada dolara. Dobio sam svoju uobičajenu platu i otišao kući“, dodao je.

Bila je to prekretnica u Fredijevom životu. Iako je imao samo 15 godina, odlučio je da napusti školu i pokrene računarsku kompaniju. Njegovi roditelji nisu bili oduševljeni.

„Oni su verovali u obrazovanje, a ja sam hteo nešto drugačije“, objasnio je.

Njegova karijera krenula je uzlaznom putanjom, a onda je njegovu porodicu zadesila nesreća. Njegov otac oboleo je od brzonapredujuće Alchajmerove bolesti. Budio se noću i imitirao sve ono što je noć pre video na televiziji. To je dovelo do, kako je Fredi rekao, „najtraumatičnijeg događaja u njegovom životu“.

„Bilo je oko dva ujutro, a moj je otac volio seriju ‘Gansmok’. Ušao je u moju sobu i mislio da sam lik iz serije. U rukama je imao pušku i rekao mi je da napustim grad“, rekao je Fredi.

Došlo je do rvanja i Fredi je uspeo svome ocu da otme pušku. Nakon toga ga je odveo nazad u krevet i pokrio ga. No, kada se nešto kasnije probudio, njegov otac nije bio u svojoj sobi. To je bio još jedan simptom Alchajmera. Natanj je često zaboravljao da se obuče pre nego što odluta. Međutim, uvek bi se obuo.

GPS cipele sa zvučnikom i mikrofonom

Fredi se bacio na posao.

„Uzeo sam očeve cipele i u njih ugradio zvučnik, mikrofon i mrežnu karticu. Spojio sam sve sa svojim kompjuterom. Spojio sam ih na platforme TomTom i Garmin. Moj je otac nakon toga smeo da luta, jer bih ga mogao da ga pronađem preko njegovih cipela. Kada bih uočio da je na nekom neobičnom mestu, pritisnuo bih gumb i pitao ga gde je. On bi mi najčešće odgovorio da ne zna. Potom bih ga locirao pomoću GPS-a i otišao bih po njega. To se dogodilo negde osam puta“, otkrio je Fredi.

Otac mu je preminuo je 2014. godine. Imao je 81 godinu. Fredi je tada imao 24 godine.

„To me je slomilo. Hteo sam da usrećim oca“, rekao je.

Fredi je svoj izum za praćenje preko cipela prodao za 2,2 miliona dolara. Njegov otac je oduvek hteo imati Fordov kamionet iz 1993. godine i ribarski brodić, ali tada kada je sve to Fredi mogao da kupi, više ga nije bilo.

„To mi je otvorilo oči i otkrilo da je novac alat. Odlučio sam da ću učiniti sve da svet učinim boljim mestom pre nego što ga napustim“, rekao je.

Mladić je tada već napravio još jedan pametan uređaj. I za njega mu je inspiracija bilo lično iskustvo.

Kada je imao osam godina, Fredi je sa roditeljima posetio majčinog ujaka u Džordžiji.

„Kada smo stigli do njegove kuće, mama i tata su pokucali na vrata, ali ih niko nije otvorao. Otac mi je rekao da kroz prozor uđem u kuću i otvorim vrata. Kada sam ušao, uočio sam mušku osobu kako sedi u stolici pored kamina. Mislio sam da je sve u redu. Moj je otac zatim došao do njega i sećam se da je posle toga moj mami rekao da misli da je preminuo'“, rekao je.

Fredijev je rođak pao u šećernu komu i umro.

„Dijabetičari moraju da vode dnevnik nivoa šećera u krvi. S obzirom na to da je majčin ujak živeo u ruralnom delu, čak i da je uredno vodio evidenciju, nije bilo nikoga da je proveri“, rekao je.

Jedini afroamerički teleoperater

Sa 22 godine napravio je pametni glukometar koji rezulatate šalje najbližoj rodbini i u bazu podataka zdravstvenog sistema, kako bi ih lekari mogli videti. Ako osoba izmeri abnormalnu količinu šećera, pametni glukometar o njoj obaveštava rodbinu i lekare.

U međuvremenu je započeo još veći projekat. Mladić je bio svestan da mnogi delovi ruralne Amerike nemaju pristup 2G i 3G mreži. Stanovnici njegovog sela na internet su se spajali putem telefonske linije. Naumio je u te ruralne delove da donese modernu tehnologiju i 2008. je godine predao zahtev za osnivanje telekomunikacijske firme.

„Morao sam da pokažem da veće telekomunikacijske firme neće da dođu u ruralna područja u kojima živi manje od hiljadu ljudi“, pojasnio je.

Nakon 394 pokušaja i mnogo utrošenog novca, 2011. godine je postao najmlađi teleoperater u Sjedinjenim Državama. NBC piše da je firma Figers Komunikejšn još uvek jedini teleoperater u vlasništvu jednog Afroamerikanca.

U ranim danima Figers Komunikejšna, Fredi je sve radio sam. Betonirao je temelje za komunikacijske tornjeve i razvlačio optičke kablove. Firma je u prvih nekoliko godina bila prisutna u ruralnim delovima severne i južne Floride, a kompanija je u međuvremenu narasla.

2014. godine je lansirala i svoj prvi mobilni telefon, Figers F1, koji bi se pomoću senzora za brzinu prebacivao na „siguran“ način rada kada bi detektovao da se osoba kreće brzinom većom 16 kilometara na sat. Mobilni Figers F3 lansiran je 2019. godine, a u sebi je sadržao čip za bežično punjenje koji bi korisniku omogućio da ga puni kada bi se našao na udaljenosti maksimalno pet metara od „super baznog punjača“. Taj uređaj još uvek čeka na odobrenje.

Frediejeva majka Beti, danas ima 83 godine, i takođe je počela da pokazuje simptome Alchajmerove bolesti. Ona kaže da je jako ponosna na svog sina, te da je pametni glukometar koji je izemio „nešto posebno“.

Fredi se 2015. godine oženio advokaticom Natali Figers. Par je u međuvremenu dobio devojčicu.

Osim firmi, Fredi vodi i dobrotvornu fondaciju koja novčano pomaže siromašnu decu i porodice i omogućava im pristup zdravstvenoj nezi i obrazovanju.

Fredi kaže da je najvažniji savet koji će dati svojoj kćerki biti onaj da nikada ne odustaje, bez obzira na to koliko svet delovao hladno.

„Reći ću joj da pokuša na svačiji život da utiče pozitivno“, dodao je Figers.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (2)