Zdravlje premijera je postalo glavna tema u Velikoj Britaniji - umesto njegovih neuspeha i pogrešnih koraka u borbi protiv pandemije.
Taman pred praznike, u prošli četvrtak, britanski premijer Boris Džonson otpušten je sa odeljenja intenzivne nege pošto je tamo proveo tri dana zbog pogoršanja simptoma Covida-19 na koji je testiran pozitivno.
Tabloid San narednog jutra radovao se uz naslov „Boris je izašao (sada je stvarno dobar petak)“; istog dana, broj preminulih od koronavirusa u Velikoj Britaniji dostigao je cifru od 8.000, a čak 900 smrtnih slučajeva zabeleženo je u prethodnih 24 sata.
Za vikend se javnost zabavljala porukama koje je Džonsonu slala njegova trudna verenica i filmovima koje je premijer gledao u bolnici, valjda da se ne misli o bedi koja je zadesila zemlju, o izgubljenim životima, kolektivnoj traumi, iscrpljenim lekarima koji rade sa zaraženima i činjenicom da ljudi – masovno – umiru sami.
Svima je, pa čak i onima koji mu nisu naročito naklonjeni, bilo beskrajno drago što je Džonson izvan opasnosti. U Britaniji je svejedno i dalje svakog dana umiralo stotine ljudi, dobrim delom i zato što Džonson ne zna da upravlja krizom, piše Njujork tajms.
Sa jedne strane je potpuno priodno i očekivano da ljudi budu zabrinuti za Džonsonovo zdravlje – lider nacije usred pandemije nalazio se u kritičnom stanju – ali je u britanskim medijima stanje u kojem se nalazi premijer bilo daleko značajnije od virusa među običnim smrtnicima i, jednako važno, neuspeha i pogrešnih koraka njegove vlade u trenutku kada je naročito važno da ona zna šta radi.
Među fejlovima Džonsonove vlade visoko se kotira, recimo, činjenica da ona nije uspela da obezbedi zaštitnu opremu za osoblje Nacionalne zdravstvene službe (NHS), delom i zato što je tri puta propustila prilliku da je otkupi od EU.
Vlada je, naravno, ambiciozno obećala da će do kraja meseca testirato 100.000 ljudi, ali nije uspela da obezbedi ni deseti deo neophodne opreme za testiranje tolikog broja ljudi; štaviše, nisu testirani ni medicinski radnici na prvoj liniji fronta, da ne govorimo o onima koji nisu na udaru.
U danima posle Džonsonove hospitalizacije, kolumnisti i komentatori iz redova desnice pisali su o njegovoj plemenitosti i nesebičnosti, tvrdeći da njega narod istinski voli, a nije izostala ni kampanja na društvenim mrežama, #clapforBoris, koju su na Tviteru promovisali novinari i političari.
Ipak, čitava fama na kraju je ispala samo jeftina imitacija aplauza koji su svake nedelje, izolovani u svojim domovima, Britanci ritualno upućivali osoblju NHS – ljudima koji spasavaju tuđe živote i brinu o bolesnima. To što su Britanci rado aplaudirali zdravstvenim službama i radnicima koji su im dragoceni i kada pandemija ne odnosi živote ne znači da je u njihovom duhu da tapšu nekom lideru.
San je zato na naslovnoj strani istakao: „On nije prestao da radi zbog vas… Sada se vi kod kuće molite za njega.“
Pročitaj i:
To je, takođe, bila jeftina igra reči sa sloganom medicinskih radnika u čitavom svetu koji leče zaražene koronavirusom: „Mi nismo prestali da radimo zbog vas, vi ostanite kod kuće zbog nas.“
Džonson je, međutim, samo pokazao da bi bilo bolje da je prestao da radi, pošto se rukovao sa kim stigne (uključujući i zaražene koronavirusom) i zbijao šale na račun upozorenja koje je javnosti uputila NHS. Desetine lekara i medicinskih sestara umire od koronavirusa, a među njima su i oni koje je vlada pozvala da se vrate iz penzije i pridruže NHS dok traje pandemija. Iako je Svetska zdravstvena organizacija još u februaru upozorila da će biti neophodne ogromne količine zaštitne opreme, osoblje NHS svejedno tu opremu nema i radi sa zaraženima bez ikakve zaštite.
A onda je Džonson – to je kao da opet zbija nekakvu neslanu šalu – po izlasku iz bolnice zahvalio NHS što su mu spasli život, i to poimence dvema medicinskim sestrama koje su, igrom slučaja, migrantkinje. Sve je još zanimljivije kada se uzme u obzir da je njegova stranka nedavno tražila uvećanje godišnje naknade za zdravstvenu zaštitu koju migranti plaćaju.
Met Henkok je tada na Tviteru napisao: „Ovo je Nacionalna, ne Internacionalna zdravstvena služba.“
Konzervativci hronično već dugo unazad zapostavljaju NHS, škrtare na sredstvima koja se odvajaju za slubu, i ponašaju se kao da su migranti koji rade za NHS – i sada za službu umiru – teret koga se treba rešiti. Sad već pričaju drugu priču.
Džonsonova bolest je, na neki bizaran način, donela nacionalnu koheziju. Ekonomist je istakao da je bolest čoveka koji je podelio Britance sada ujedinila naciju. Ipak, to što su se ujedinili u tome da mu žele dobro zdravlje ne potire činjenicu da je broj preminulih od koronavirusa sada veći od 12.000.
Strah da bi Britanija mogla da bude ne samo novo, već i najgore evropsko žarište je potpuno opravdan, uprkos tome što je imala više vremena da se pripremi za ono što dolazi poučena iskustvom Italije, a potom i Španije.
Džonsonove pristalice i spineri, međutim, u medijima zdravlje premijera tumače kao metaforu za blagostanje nacije; njegov oporavak je simbol otpornosti britanskog naroda. Njegovo liderstvo je zemlju ostavilo ranjivu i besramno loše pripremljenu, a popularnost mu svejedno raste. Na kraju neće snositi nikakvu odgovornost što nije uspeo da upravlja krizom, nego će njegov kratki okršaj sa koronavirusom postati njegova supermoć.
