Ljudi iz Tajvana "belo roblje"u Crnoj Gori

Oni su isporučeni Tajvanu, gde je protiv njih pokrenut sudski postupak.U policiji kažu da je žrtvama uz korišćenje sile i pretnje bilo ograničeno kretanje i da su primoravani preko interneta varaju ljude sa azijskog govornog područja."Lica koja su bila predmet istrage doputovala su u Crnu Goru avio linijama u tri navrata u toku septembra i oktobra 2019. godine a u zemlju porekla su vraćeni "u više navrata u toku 2020. godine".Šefica kancelarije Internacionalne organizacije za migracije (IOM) Dušica Živković kaže za RSE da postoji trend trgovine ljudima koji se pojavio u više država a u kojem su akteri upravo državljani azijskih zemalja."Ovaj slučaj je vid radne eksploatacije i nije jedini. Nešto je što se dešava u regionu i svetu. Nama jeste bilo neobično i iznenađujuće ali prosto to je neki trend koji se dešava u više država", ukazuje Živković i pojašnjava:"Te grupe šetaju. Kriminalne grupe koje se bave trgovinom ljudima, u ovom slučaju sa Tajvana, formiraju neke organizacije u različitim zemljama sveta i bave se aktivnostima tako što svoje građane ustvari relociraju".Živković naglašava da su u celi slučaj uključeni strani državljani, i kao žrtve i kao organizatori.Nakon što ih je policija otkrila, četrdeset osoba sa Tajvana siguran krov našlo je u Skloništu za žrtve trgovine ljudima, kojim rukovodi nevladina organizacija (NVO) Institut za socijalnu i obrazovnu politiku.Izvršni direktor te NVO Mitar Radonjić pojašnjava da ih je crnogorska policija dovela u sklonište a da im je Centar za socijalni rad, nakon rešenja o smeštaju, dodelio 50 evra pomoći za osnovne potrebe."Oni su bili zatočeni u tri kuće u Podgorici odakle su se bavili određenim poslovima putem interneta", pojašnjava Radonjić i dodaje da su po dolasku medicinski pregledani a potom su rad sa njima preuzele socijalne radnice i psihološkinja."To su ljudi koji govore mandarinski i kineski jezik i nismo imali prevodioca, ali smo to predupredili tako što smo kupili tastature koje su imale engleski jezik i on bi se odmah transformisao u kineski i obratno, pa smo komunicirali bez problema", pojašnjava sagovornik RSE."Organizovali smo kulturno-zabavne aktivnosti poput gledanja filmova, a imali smo i radno-okupacione terapije u vidu izrade origamija, slikanja i slično. Imali smo i aktivnosti na otvorenom, u blizini našeg skloništa", opisuje Radonjić.Žrtve trafikinga su, kako navodi, prvo bile pune nepoverenja i uzdržane."Bili su jako uplašeni. Trafikant im je pretio organima državne uprave, policijom i slično. Oni su kad su došli kod nas verovali da je to sklonište koje vodi Uprava policije ili neki tako sličan organ", navodi Radonjić.Ukazuje da su to ljudi koji su veoma loših socio-ekonomskih prilika, koje je muka naterala da posao pronađu u zemlji koja je daleko od njihove kuće."Za njima su teške životne priče ali oni su bili psihički jaki i dobro su sve podneli", navodi Radonjić i dodaje da posredstvom njihovog ambasadora i predstavnika Ministarstva spoljnih poslova pokušavaju da održe kontakt sa doskorašnjim korisnicima skloništa.

Ispovest jedne od žrtava trafikinga

Nevladina organizacija Institut za socijalnu i obrazovnu politiku ustupila je RSE ispovest jedne od žrtava trafikinga, koja je, nakon teškog detinjstva u disfunkcionalnoj porodici, posao i bolje finansijske uslove pokušala da pronađe u Crnoj Gori."...Zaposlio sam se u diskoteci kao obezbeđenje gde sam upoznao jednu djevojku i počeli smo zajedno da živimo ali moja plata nije bila dovoljna za normalan život i često smo bili u finansijskim problemima zbog čega sam tražio neki bolje plaćen posao. Neki momci koji su dolazili u diskoteku su zapošljavali ljude u inostranstvu pod dobrim uslovima pa sam nakon razgovora sa mojom devojkom odlučio da odem na par meseci kako bih zaradio dovoljno novca da ona pokrene svoju krojačku radnju. Dogovoreno je bilo da ću imati plaćen smeštaj i hranu i jako dobru platu, čak su mi unapred dali akontaciju koju sam ostavio mojoj devojci da ima za trošak dok joj ja ne pošaljem.Avionom smo doputovali u Crnu Goru gde sam trebao da radim ali odmah po dolasku jedan čovek nam je svima uzeo dokumenta rekavši da mu to treba da bi nas prijavio za boravak i sredio ugovore ali od toga nije bilo ništa, čak su nam uzeli i telefone. Morao sam da radim šta mi se kaže, bili smo zaključani u jednoj lepoj kući ali nas je tu bilo previše i svi smo radili po smenama ali nismo bili plaćeni. Jednog jutra su u kuću upali uniformisani ljudi za koje sam kasnije saznao da je policija koja nas je izvukla iz ovih problema i bili su uljudni prema nama, čak su nam neki od njih ponudili i cigarete. Policija nas je transportovala u jednu zgradu i rekli su nam da se tu nalazi sklonište za žrtve trgovine ljudima gde rade ljudi koji će o nama brinuti. Bio sam jako uplašen jer nam je rečeno kad smo bili zaključani da ako budemo pričali sa policijom ili bilo kime bićemo kažnjeni i u početku nisam imao poverenja prema ljudima u skloništu iako su sa nama radile sve mlađe osobe. Tokom našeg boravka u prvih par dana nismo izlazili van objekta ali kasnije jesmo, igrali smo košarku i fudbal. Takođe smo imali mogućnost spremanja espreso kafe i omogućena nam je naša hrana koja nije, kako nam je objašnjeno, uobičajna za Crnu Goru jer mi više jedemo povrće i nudle a ljudi u Crnoj Gori meso. Vratio sam se svojoj kući..."Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram