2
Angela Merkel, jedna od ključnih figura savremene evropske politike, u svojoj autobiografiji “Sloboda” otkriva kako je vodila Nemačku kroz turbulentna vremena, suočavajući se s globalnim izazovima i donošenjem odluka koje su oblikovale sudbinu Evrope. Memoari bivše nemačke kancelarke, koji su objavljeni u više od 30 zemalja, donose detaljan uvid u njenu politiku prema Rusiji, proširenju NATO-a, Zapadnom Balkanu i migrantskoj krizi.
Knjiga Angele Merkel pruža osvetljenje niza ključnih trenutaka koji su definisali njenu kancelarsku karijeru, a kroz lične uvide i refleksije pomaže da se razumeju političke dileme s kojima se suočavala tokom svojih 16 godina na čelu najmoćnije evropske ekonomije.
PROČITAJTE JOŠ:
Jedan od najkontroverznijih delova memoara osvrće se na samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine, gde su Ukrajina i Gruzija izrazile želju za članstvom u Alijansi. Merkel se odlučno usprotivila brzom prijemu ovih zemalja, što su mnogi kritičari kasnije označili kao pogrešnu odluku. Njeno protivljenje temeljilo se na strateškim i bezbednosnim razlozima, ali i na proceni tadašnjeg političkog raspoloženja u Ukrajini.
„Ulazak nove članice u NATO ne utiče samo na njenu sigurnost, već menja i sigurnost celokupnog saveza“, piše Merkel u memoarima. Dodala je da je u slučaju Ukrajine trebalo uzeti u obzir činjenicu da je Rusija na Krimu stacionirala svoju crnomorsku flotu. Prema njenom mišljenju, takav potez mogao je da izazove „nepredvidive posledice“.
Kritičari tvrde da je upravo ovo ohrabrilo Putina da kasnije izvrši aneksiju Krima i započne agresiju na Ukrajinu. Angela Merkel, međutim, veruje da bi davanje zelenog svetla Ukrajini i Gruziji u tom trenutku podstaklo Putina da ranije deluje i potencijalno izazove još veću krizu. Ovaj stav potvrđuju i reči koje je Putin jednom uputio Merkel: „Angela, ti nećeš zauvek biti kancelarka, a te zemlje će postati članice NATO-a. Ja to neću dozvoliti“.
Ove reči odražavaju njegovu čvrstu odlučnost da spreči širenje NATO-a na istok. Merkel naglašava da je razumela strahovanja zemalja istočne i srednje Evrope, ali je smatrala da je ključna uloga saveza bila očuvanje stabilnosti, a ne izazivanje potencijalnih konflikata.
Merkelina vizija stabilne Evrope uvek je uključivala Zapadni Balkan kao ključni region. U memoarima posvećuje značajan prostor ovom delu Evrope, osvrćući se na izazove s kojima su se suočavale zemlje regiona na putu ka evropskim integracijama, kao i na inicijative koje je pokrenula da bi se podstakla saradnja i stabilnost.
Jedan od važnih trenutaka koji pominje jeste NATO intervencija u SR Jugoslaviji 1999. godine. Merkel opisuje kako je Vladimir Putin na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. godine kritikovao ovu intervenciju, ističući da NATO ne može da zameni Ujedinjene nacije. Merkel je, s druge strane, opisala ovu akciju kao odgovor na brutalne mere Slobodana Miloševića protiv albanskog stanovništva na Kosovu.
„Kao deo operacije NATO-a, vazduhoplovne snage su se borile protiv srpskih i jugoslovenskih trupa Slobodana Miloševića. One su bile brutalne prema albanskom stanovništvu u pokrajini Kosovu i terale su ga u zbeg kako bi sprečile nezavisnost Kosova.“
To nisu jedina mesta u obimnoj knjizi gde se pominju Srbija, Jugoslavija, Balkan i drugi toponimi regiona. U knjizi se pak poimence ne pominje neki političar sa Balkana.
Na sastancima s nemačkim zvaničnicima 2014. godine, Merkel je naglašavala važnost očuvanja mira na Balkanu, posebno u svetlu napetosti zbog Kosova, ali i unutar Bosne i Hercegovine. „Sto godina nakon početka Prvog svetskog rata, mir na Zapadnom Balkanu još uvek nije stabilan“, podseća Merkel.
Kako bi podstakla saradnju i pripremila region za članstvo u EU, inicirala je Berlinski proces, koji je pokrenuo infrastrukturne projekte, ekonomsko povezivanje i programe za mlade, poput Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO).
„Verujem da samo članstvo svih zemalja Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji može osigurati trajni mir i stabilnost u regionu“, napisala je Merkel, naglašavajući da je taj proces dugotrajan i pun izazova, ali neophodan.
Merkel se suočila s jednim od najvećih izazova svoje karijere tokom migrantske krize 2015. godine. Njena odluka da otvori nemačke granice za stotine hiljada izbeglica izazvala je i divljenje i oštre kritike, ali je ostala čvrsta u svom stavu da je to bio ispravan potez.
U memoarima piše da su migracije sa Balkana počele pre krize, jer su građani Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Albanije koristili bezvizni režim da zatraže azil u Nemačkoj. Ipak, dolazak izbeglica iz Sirije i drugih ratom pogođenih zemalja značajno je promenio razmere problema.
Merkel posebno brani dogovor postignut s Turskom 2016. godine, prema kojem je Turska preuzela zadržavanje migranata u zamenu za finansijsku pomoć EU.
„Taj dogovor nije samo smanjio broj dolazaka, već je sprečio stradanje hiljada ljudi u Egejskom moru”, ističe Merkel, odbacujući kritike da je time ugrozila evropske vrednosti.
Osvrnuvši se na Balkan u kontekstu migrantske rute, Merkel je osudila zatvaranje granica koje su sproveli pojedini balkanski lideri, nazivajući te poteze kratkovidim. Naglasila je da je Evropa morala zajednički da odgovori na ovu humanitarnu krizu.
Memoari Angele Merkel predstavljaju svedočanstvo jednog političkog razdoblja u kojem su se donosile odluke koje su oblikovale sudbinu Evrope i sveta. Od odluka o proširenju NATO-a, preko migrantske krize, do stabilizacije Zapadnog Balkana, njene refleksije osvetljavaju složenost političkog liderstva u 21. veku.
Posebno su značajni delovi koji osvetljavaju njen odnos sa svetskim liderima poput Vladimira Putina, Donalda Trampa i Baraka Obame. Dok je s Obamom izgradila blisko partnerstvo, njen odnos s Trampom bio je obeležen tenzijama, a s Putinom – suzdržanom pragmatičnošću.
Merkel je jasno stavila do znanja da veruje u integraciju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, u šta i dalje polaže velike nade. „Evropa ne sme zaboraviti Balkan, jer je on deo naše zajedničke budućnosti“, poručuje Merkel.
Memoari Angele Merkel nisu samo priča o jednoj političkoj karijeri, već i vodič za razumevanje modernih izazova. Njene odluke, iako često osporavane, ostaju dokaz da liderstvo zahteva viziju, hrabrost i spremnost na preuzimanje odgovornosti, čak i kada su posledice neizvesne.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
