Preživeo sam paniku koronavirusa u Tajlandu bez maske

Karte za Tajland sam kupio još u junu prošle godine, kada su cene najpovoljnije i kada je ova zemlja na drugom kraju planete bila samo obećanje letnjeg raja usred beogradske januarske ledare. Vesti o nekakvom novom misterioznom virusu u Kini stidljivo su se pomaljale kroz moj njuzfid na Fejsbuku nekoliko nedelja pred putovanje, ali ni o kakvoj panici tada nije moglo da se govori. „To je Kina“, pomislio sam. „Ako neko može da primeni novu tehnologiju i zaustavi neki tamo viruščić, onda su to oni“.I zaista, isti svetski mediji koji su pisali o novom virusu prenosili su i orvelovske izveštaje o impresivnoj i zastrašujućoj efikasnosti kojom Kina preko softvera za prepoznavanje lica pod kontrolom drži milione Ujgura u Sinkjangu. Šta je za njih jedan bedni grip?Ipak, panika je i pre mog puta počela da se rasplamsava po društvenim mrežama, ali i mejnstrim medijima. „Gde god se maknete, nosite hiruršku masku sa sobom!“ „Hirurške maske nisu dovoljne, kupite nanomaske!“ „Putnici masovno vraćaju karte za Kinu!“ „Putujete u Aziju? Pet stvari koje morate da znate o novom smrtonosnom virusu o kojem naučnici ne znaju ništa!“

Plamičci te panike liznuli su i njuzfid Fejsbuk-profila moje majke. Znajući kako bi Mileva mogla da reaguje na svako spominjanje „smrtonosnog virusa“ i „putovanja u Aziju“ u istoj rečenici, unapred sam se spremio i kupio paket od 10 nanomaski. Dok sam ih gurao u ranac, mobilni mi je zavibrirao – telefonski poziv od osobe: Keva.„Evo, mama, upravo pakujem maske u ranac. Da, da, nano, ne obične. Naravski, mećem ih čim sletimo na Puket. A i u Istanbulu, da, da. Neću se rukovati sa svim Kinezima, mama. Neću se ni ’vatati s njima u WC-u, ne, ne“.Već sam znao: Imaćemo dosta ovakvih razgovora u naredne dve nedelje.

Sudar sa stvarnošću

Osvrnuo sam se oko sebe u čekaonici na gejtu aerodroma u Beogradu i video da neki ljudi već nose maske. Možda zbog zagađenja? Možda su prosto mizofobi? Odlučio sam da svoje maske ostavim u rancu, pa da vidimo šta me čeka u Tajlandu.Kad smo preko Istanbula stigli na Puket, prošao je praktično ceo jedan dan. Čim sam kupio tajlandsku karticu i uključio internet, stiglo je brdo notifikacija. Gotovo sve su se ticale koronavirusa i sada već „katastrofe“ koja je pogodila Vuhan. Tokom samo jednog avionskog leta, ono što je bila tek sporedna vest iz daleke Kine pretvorilo se u globalnu zdravstvenu uzbunu.A onda – sudar sa stvarnošću. Susret sa plažama poluostrva Rajli predstavljao je sočnu šamarčinu svim paničarima iz medija i sa društvenih mreža. Nigde panike, nigde karantina, nigde bolničara u „hazmat“ odelima. Samo opušteni ljudi na pesku: užurbani lokalci; preplanuli Amerikanci; izgoreli Rusi; neki ljudi frustrirajuće zgodni, neki drugi u body positive fazonu; praktično svi tetovirani. Ali apsolutno niko i nigde s maskom na licu.Dok sam uveče čekao da mi konobar donese prvi „tom jam“ u jednom od bezbrojnih šarmantnih restorančića, bacio sam pogled okolo: nigde ni znaka panike i uplašenih pogleda, samo ljudi koji uživaju u hrani i sladostrasno ližu prste, mljackaju i generalno se ponašaju – normalno.Odahnuo sam.Jedino čega sam se zaista plašio u vezi sa celom pričom o virusu jeste da ću tokom celog odmora biti okružen uspaničenim i unezverenim turistima. Zaista nisam hteo da mi se film „Plaža“ pretvori u „Variolu veru“. Doviđenja Šerbedžija, zdravo Leonardo Dikaprio!Kada mi je stigao tom jam, taman sam i ja lizao prste posle čišćenja gambora, kada mi je došao prvi vajber poziv od osobe: Keva. „Kako virus? Divno je – nema ga!“

Da nisam ovisnik o vestima, bio bih zapanjen porukama zabrinutosti koje su mi tih dana iz Beograda stizale u inboks. Ležim na jednoj od najlepših plaža sveta, pijuckam ceđenu marakuju i blenem u pučinu, a moji sugrađani iz jednog od najzagađenijih gradova planete brinu za zdravstvenu bezbednost lokacije na kojoj se nalazim. Ludilo.Okej, dok sam oduševljeno gledao majmune-kapucine kako veselo skakuću po krovovima Rajlija, setio sam se da su glavni prenosioci novog virusa divlje životinje. Valjda nisam takve sreće da baš mene neki zaraženi kapucin pljune u facu…Slične misli su me proganjale dok sam plovio nestvarno lepim jezerom Kao Sok, koje kao da je izronilo iz filma „Avatar“. Srećan kao dete, bauljao sam kroz koralnu pećinu nadajući se da ću ugledati ogromne pauke po kojima je poznata. Uspeo sam samo da rukom dodirnem šišmišja govanca koja su izgleda razmazana svuda po zidovima pećine.

Ljudi, manite se maski

Istini za volju, tih dana počeli su da pristižu prvi detaljniji izveštaji iz Vuhana. Nije izgledalo dobro. Snimci iz dronova prikazivali su sablasno prazne ulice, ljudi u zaštitnim odelima bili su svuda, a pojavila su se i prva svedočanstva ljudi kojima je virus odneo celu porodicu.Ispostavilo se da se virus na toj sada već zloglasnoj pijaci pojavio mnogo pre nego što su vlasti u Pekingu bile spremne da priznaju. Zaraza je već uveliko harala gradom kada vlasti nisu sprečile da se održi džinovski festival hrane. Samo tada zaraženo je na stotine čitavih porodica, jer su ljudi poveli i decu. Razmišljam o odgovornosti nas novinara: Nekad zaista paničimo kad ne treba, a ćutimo kad je prava frka.

Sletanje na aerodrom u Bangkoku već je bio malo drugačija priča. Gotovo svi ljudi oko mene su nosili maske. Pomislio sam: okej, tako je na aerodromu, ali u gradu je sigurno opuštenije. Ispostavilo se – ne baš. Megalopolis od osam miliona ljudi ipak je verovatnije mesto da zapatite neku čudnu boleštinu. Plus, ovde vam je mobilni telefon stalno uključen, a sa njim i proklete notifikacije.Tada su stručnjaci počeli da objašnjavaju kako bi se zaista trebalo odnositi prema virusu. Bivša dopisnica „Njujork tajmsa“ iz Kine Elizabet Rozental, koja je izveštavala o panici koju je izazvao virus SARS i koja je o tome napisala knjigu, ima jednostavan savet: Ljudi, manite se maski, perite ruke.Osim toga, ako ste u oblasti u kojoj je virus prisutan, izbegavajte da pipate površine koje dodiruje veliki broj ljudi kao što su kvake, držači za ruke, dugmići raznih vrsta, a i ne morate da se rukujete sa svakom osobom koju upoznate. Ne gurajte ruku u usta i oči. Ni u nos.Odlučio sam da budem dobar đak. Snabdeo sam se vlažnim maramicama i antiseptik sprejom, a nikad više nisam vrata otvarao dupetom kao tih dana u Bangkoku. Svaki ulazak u tržni centar ili „Starbaks“ koristio sam da operem ruke. Maske kupljene u Beogradu ostale su neraspakovane. Zanimljivo je da sam tada otkrio i meni dotad nepoznatu, ali bolnu istinu o sebi: Da, ja sam definitivno čačkač nosa!

Broj registrovanih slučajeva u Tajlandu svakog dana je rastao, a stigao je i prvi avion sa Tajlanđanima evakuisanim iz Vuhana. Zajedno s njim sletela i je paranoja. Primera radi, tih dana su tržni centri uveli kontrolu temperature na ulazu. Kontrolori temperature nisu oduševljeni idejom da napravimo selfi.Bangkok je tih dana inače sav bio u znaku lunarne nove godine, a grad je bio preplavljen kineskim turistima. Ulice su bile ukrašene crvenim lampionima, kineska hrana se krčkala na svakom ćošku. Da li je bilo i turista iz poharanog Vuhana? Sigurno. Da li je vreme da paničim? Nikako.

Bez lizanja prstiju

Nastavio sam da otkrivam uzavreli Bangkok na +35º ne noseći masku, a dnevno sam prelazio peške i po 30 kilometara. Bio sam i u kineskoj četvrti, išao na izložbe, vozio se tuk-tukom, izlazio u barove i klubove… Jeo sam šta sam hteo, ali ovog puta nisam lizao prste posle gambora.Pred kraj boravka u Bangkoku, a posle jedne od maratonskih šetnji, seo sam u „Starbaks“ (živeli besplatan wi-fi i klima odvrnuta do kraja!) i odlučio da jednim potezom prekršim sva pravila iz teksta novinarke „Tajmsa“: Prelistao sam besplatan primerak „Bangkok posta“, koji je pre mene čitao ko je stigao.A u novinama, prvi naslov: Premijer Tajlanda dočekao avion sa evakuisanima iz Vuhana, sutradan uzeo bolovanje (zvuk gutanja knedle). Drugi naslov: Virus potekao od šišmiša, prenosi se njihovim izmetom (nova knedla). Sklopio sam novine, naprskao ruke antiseptik sprejom, gurnuo vrata „Starbaksa“ pozadinom i nastavio da hodam Bangkokom, gradom koji me je ritmom i atmosferom ostavio bez daha.Na kraju, nanomaske su mi i dalje neraspakovane. Možda ih iskoristim kada sledeći put Beograd bude najzagađeniji grad na svetu. Dotle, šetam ulicama Beograda, pratim vesti o koronavirusu i ponavljam sebi: Vadi prst iz nosa!