Kako prepoznati diktaturu u svojoj zemlji

Fenomenologija diktatura je neretko ostavljena na slobodno tumačenje, iz razloga što mnogi diktatori formalno dopuste prakse koje imaju veze sa nekim drugim društvenim uređenjima, najčešće demokratijom. Tu su deklarativna prava i slobode, izbori (često fingirani, poput skorašnjih gruzijskih o kojima smo pisali), dok je pravosuđe u korenu upregnuto sa sistemom i režimom. Skorašnji primer bilo bi hapšenje turskih vlasti 19. marta glavnog političkog rivala predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, po optužbama za navodnu korupciju i pomaganje terorističkoj grupi, koje je došlo samo nekoliko dane pre njegovog izbora za predsedničkog kandidata, koji inače prema istraživanjima Rojtersa stoji bolje od aktuelnog turskog predsednika, kome mnogi u Turskoj pripisuje diktatorske prerogative.

Na turskom putu je i Srbija, svi formalni prerogativi demokratije i parlamentarizma su tu, ali su u praksi suštinski obesmišljeni. Ne moramo da ulazimo u studije podele vlasti i ustrojstva, dovoljno je da kroz egzaktne primere prođemo kroz „Potemkinova sela“ forme.

U Pionirskom parku nije bio priveden čovek za koga postoji snimak kako napada građanina drvenom palicom, a radi se o Živojinu Ivanoviću, zvanom Žika Crnogorac, nekadašnjem pripadniku JSO, dok su sa druge strane pritvarani građani, ispostaviće se mahom usled samoodbrane.

Sa primera polja bazičnih ljudskih prava, možemo da odemo na polja medijskih sloboda, u kojem Regulatorno telo za elektronske medije (REM) krajnje selektivno donosi odluke o nosiocima prava za nacionalnu frekvenciju, koja direktno utiče na pitanja slobode medija.

Kao što u Turskoj sumnjaju u to kome je policija lojalna, narodu ili predsedniku, tako su i građanima Srbije nejasna kontradiktorna obrazloženja policije i obaveštajnih službi povodom sumnji na upotrebu zvučnog taktičkog oružja na protestu u Beogradu 15. marta.

Da li diktatura pokazuje obrise i u Evropi danas, ili su današnji politički mehanizmi i aparati sposobniji da je prikriju nego što je to recimo bilo u vreme Džingisa Kana, osnivača Mongolskog carstva u 13. veku, poznatog po vojnim osvajanjima i brutalnim taktikama koje su preoblikovale tok istorije, čije je carstvo koje se protezalo od Azije do Evrope, izgrađeno na temeljima straha, nasilja i pokoravanja?

Diktatura i slobodno tumačenje

U današnje vreme za proklamovanje diktatura dobićete najčešće neku političku etiketu. Kinezi su prilično ozlojeđeni ukoliko vladavinu Mao Cedunga, oca osnivača Narodne Republike Kine, najpoznatijeg po svojoj ulozi u Kulturnoj revoluciji i Velikom skoku napred na bilo koji način povežete sa autokratijom i diktaturom.

Maova vizija socijalističkog društva dovela je do radikalne politike usmerene na transformaciju Kine u komunističku utopiju, dok je Veliki skok, pokrenut 1958. godine, težio brzoj industrijalizaciji zemlje kroz kolektivizaciju i prinudni rad, što je rezultiralo široko rasprostranjenom glađu i ekonomskim kolapsom. Ipak, „Kulturna revolucija“, započeta 1966. godine, imala je za cilj da očisti kinesko društvo od kapitalističkih i tradicionalnih elemenata kroz masovnu mobilizaciju i nasilnu represiju. Crvena garda, sastavljena od radikalne omladine, vršila je napade na intelektualce, kulturne artefakte i političke disidente u kampanji ideološke čistoće. Haos i nasilje koji su nastali tokom ovog perioda ostavili su dubok ožiljak na kinesko društvo, sa milionima ljudi koji su trpeli progon i smrt.

Slična situacija je i sa Kubom i Fidelom Kastrom, revolucionarnim vođom Kube od 1959. do svog penzionisanja 2008. godine, koji je odigrao centralnu ulogu u rušenju Batistinog režima i uspostavljanju socijalističke države na Kubi. Kastrova marksističko-lenjinistička ideologija i antiimperijalistički stav pozicionirali su Kubu kao svetionik revolucionarnog socijalizma na zapadnoj hemisferi, dovodeći u pitanje hegemoniju SAD u regionu.

Nacionalizacija industrije, agrarna reforma i naglasak na zdravstvu i obrazovanju obeležili su Kastrovu domaću politiku, što je rezultiralo značajnim poboljšanjima u pokazateljima socijalne zaštite za kubansko stanovništvo. Međutim, Kastrov režim se takođe suočio sa kritikama zbog suzbijanja političkog neslaganja, cenzure medija i ograničenja individualnih sloboda. Američki embargo i hladnoratovske tenzije dodatno su izolovale Kubu od međunarodne zajednice.

U očima mnogih širom sveta radi se o prkosnom heroju, ali kada se upletu ideologije i interesi, epiteti bivaju sasvim drugačiji. To je najočitije u kontekstu odnosu Rusije, nekada SSSR i Sjedinjenih Država, koje vlada još od Hladnog rata. U Americi je najveća diskreditacija da vas proglase komunistom, iako većina ljudi tamo i ne zna tačnu definiciju, ali je propaganda uradila svoj deo posla. Najbolji primer za to je i nekadašnja predsednička kandidatura demokrate iz Vermonta Bernija Sandersa, kome su etikete koketiranja sa „komunizmom“ najviše naškodile u nominaciji za demokratskog kandidata (tadašnji konkurent bila mu je Hilari Klinton). Iako sa komunizmom nema nikakve veze, ovaj naglaženi socijalista na kraju je ispao iz trke, iako u Americi i dan danas provejava uverenje da bi Sanders pobedio Donalda Trampa 2016. godine.

Primer Rusije

Koliko je interes preovlađujući faktor za legitimisanje diktature najbolje se može videti iz nekoliko primera, od Vladimira Putina, koji je demokratama bio moneta za kompletnu spoljnu politiku, svojevrsni antipod i strašilo, a republikancima je legitiman sagovornik, do recimo Mohamada Bin Salmana, kojeg se Zapad zgražavao nakon ubistva novinara Džamala Kašogija u konzulatu Saudijske Arabije u Istabulu. Ubistvo je izazvalo intenzivnu globalnu kontrolu i kritike saudijske vlade, a kritičari su dolazili i sa strane Trampovih republikanaca, koji je nevešto ostao nem na ovaj događaj. Tada je senator Lindzi Grejem obećao „bipartijski cunami protiv Saudijske Arabije“ uz obećanje da “ nikada neće posetiti Saudijsku Arabiju sve dok je prestolonaslednik na vlasti“. Par godina kasnije, aprila 2023, sastao se sa Bin Salmanom sa kojim je imao „veoma produktivan, iskren sastanak“.

Možda je Rusija i najbolji primer ove teze, dok evropski lideri u liku ruskog predsednika vide simbol autoritarizma, diktature, neslobode, dok se Poljska suštinski sprema za rat, profil ruskog predsednika bi vam dijametralno drugačije izložili sadašnji premijeri i predsednici nekih drugih velikih sila, od Nerendre Modija iz Indije, Si Đinpinga iz Kine, ili gorepomenutog Mohameda bin Salmana, prestolonaslednik, premijera, ministar odbrane Saudijske Arabije.

Pitanja poput medijskih sloboda, odnosa prema političkim neistomišljenicima, represiji, ugrožavanju ljudskih prava, lako nestaju u dogovorima, interesima, moći.

Nije li Boris Tadić žigosan od strane EU, u vreme koje je za ovo današnje u Srbiji kao iz želja Hane Arent, dok je danas predsednik Vučić „faktor stabilnosti“, kome se žmuri na stvari koje bi i 1/8 oka videla. Litijum.

Dakle u teorijskom smislu pisanje o diktaturama je jedna stvar, dok je praksa i realnost nešto sasvim drugo. Nije li uostalom Adolf Hitler uredno, demokratski osvojio vlast u Nemačkoj?

Nemački kancelar od 1933. do 1945. godine, ozloglašen po svojoj ulozi u Drugom svetskom ratu i Holokaustu, došao na vlast preko Nacističke partije, promovišući nacionalističku i antisemitsku agendu koja je dovela do sistematskog genocida nad milionima Jevreja i drugih manjinskih grupa. Njegov totalitarni režim je sprovodio strogu kontrolu nad svim aspektima nemačkog društva, cenzurišući neslaganje i ulivajući strah.

Diktature zahtevaju budnost i otpor, posebno u današnje vreme kada su deo šireg spleta interesa, slobodnih tumačenja, mimikrija, podvala, iza kojih se krije opasan presedan, koji je jasno formulisan i određen:

„Diktatura je naziv za oblik vladavine u kome se sva vlast nalazi u rukama jednog čoveka ili manje grupe ljudi te koja nije ograničena nikakvim institucionalnim okvirima kao što su ustav, zakoni ili običaji“.

Koliko ih prepoznajete danas?