0
Moć da se razazna istina od maliciozne zablude je drevni ljudski san. Mit o detektovanju laži poligrafom ili snimanjem mozga je relativno star, ali istraživanja pokazuju veliku nepouzdanost obe metode.
Laž je ne moguće precizno izdvojiti putem slika iz onoga što čovek govori, a stvar dodatno komplikuje činjenica da su ispitivačke tehnike često nedovoljno efikasne – nerealno je očekivati da taktika koja je funkcionisala kod anksiozne osobe bude efikasna i kod nekoga ko nije podložan nervozi, piše Spektrum.
Postoji razlog, naposletku, zašto se detektori laži i danas retko koriste na sudu.
Pored toga, ljudi su generalno relativno loši u pokušajima da prepoznaju laži. Svako se može izvući sa mnogo laganja svakog dana, a čak i psihologija prepoznaje koncept „predrasude o istini“ koja podrazumeva da ljudi veruju da je ono što se kaže istina dok se ne dokaže suprotno.
U laboratorijskim uslovima, ispitanici su prepoznali laž kao takvu u oko 54 odsto slučajeva u proseku, što je praktično kao da su bacali novčić da li je nešto laž ili ne. Tako je pokazala metastudija psihologa Čarlsa Bonda i Bele DePaulo iz 2006. godine koja je obuhvatila više od 200 različitih istraživanja.
Zanimljivo, čak ni profesionalci kojima je u opisu posla da prepoznaju varanje i laganje, poput policajaca i profesora, nisu ništa bolji u ovome.
Postoje, istina, određeni znaci koji signaliziraju da osoba laže: deluje napetije, više trepće i uglavnom ne govori o detaljima. Ipak, nema nepogrešive formule za prepoznavanje laži.
Većina poligrafa je dizajnirala prilično jednostavno. Senzori prate parametre poput srčanog i krvnog pritiska, pulsa i udisaja, a na osnovu zakrivljena zabeležene linije eksperti tumače i prepoznaju određene kognitivne i emocionalne procese koji se mogu (ključno, jer ne znači da nužno to čine) povezati sa laganjem.
Kontrolna tehnika je najpopularnija: ispitivač kombinuje istražna pitanja sa irelevatnim test pitanjima, a ova tehnika zasniva se na pretpostavci da će samo „prava“ pitanja okinuti nervozu kod ispitanika.
Međutim, ispitanik često prepoznaje koja su pitanja važna, a koja ne – bilo da je kriv ili nevin – i ironija je upravo u tome što krivac onda može da suzbije nervozu, dok bi nevina osoba mogla da počne da paniči. Upravo to degradira informativnu vrednost poligrafa.
Metoda pored ove ima još, ali im je svima zajedničko da se prevara ne može utvrditi egzaktno i da se, u najboljem slučaju, može izvesti posredno. Nazvati poligraf „detektorom laži“ je po sebi greška.
Pre nekoliko godina se činilo da detektovanje laži putem tehnika poput funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) obećava. Slika sa skenera su otkrivale šta se dešava u glavi osobe.
Pročitajte još:
Upravo je ova tehnika primenjena 2007. godine u slučaju 42-godišnje žene osumnjičene da je otrovala dete. I posle četiri godine u zatvoru je tvrdila da je nevina, a posle fMRI testa, rezultati nisu bili jasni. Onda je jedan od stručnjaka istakao da je važan faktor – mogućnost da žena veruje da je nevina i da je na pitanja i odgovarala iskreno, iako netačno.
fMRI tehnologija ne može da se bori protiv takvih deluzija.
Takozvani detektori laži su, kada je o Americi reč, mnogo puta doveli do nepopravljive štete. Neki osumnjičeni su osuđeni nevini zato što su pali na poligrafu, dok su se pravi krivci izvlačili netaknuti.
Poznat je slučaj kada je FBI uhapsio serijskog ubicu Gerija Ridžveja 1984. godine i podvrgli ga poligrafskom ispitivanju. Prošao je test, pušten je iz zatvora, i onda je nastavio da ubija do 2001. kada je ponovo konačno uhapšen.
Detektor laži postao je i važan deo popularne kulture. Čak ima i društvenih igara koje sadrže jeftine plastične detektore. Nekada instrument straha koji su koristili tajni agenti i sudovi pretvorio se u rekreativnu zabavu, a profesionalne detektore moguće je čak poručiti onlajn za pristojan novac i povezati ih na računar USB kablom.
Reputacija „mašine za istinu“ starija je od poligrafa i nekad je upravo u tome caka. On u sudnici ili ispitivaonici može doneti placebo efekat.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
