Kako je Si Đinping postao najmoćniji, a najgori lider Kine: U Pekingu se krije velika istina o "doživotnom vladaru"

Autor: Dragoslav Rašeta, istraživač Novi treći put

Kada je nominalno imenovan za lidera Komunističke partije Kine 2012. godine, Si je bio viđen kao kompromisno rešenje između glavnih političkih struja i aktera u Džongnanhaju. Kao predstavnik „plave krvi“ i aristokratije KPK, zahvaljujući revolucionarnim kredencijalima svog oca, Si je zajedno sa premijerom Li Kećangom trebalo da održi krhki balans između Šangajske i Tuanpai klike i nastavi trend političke institucionalizacije i slabljenja personalne moći partijskih vođa.

Si Đinping je za sebe izabrao drugu sudbinu – u prethodnih 12 godina je eliminisao Bo Šilaija i Džu Jongkanga, svoje glavne političke rivale. Tokom 2018. godine je izdejstvovao amandman Ustava partije koji će mu omogućiti da do kraja života ostane na vlasti, a 2021. godine „misao Si Đinpinga“, tek treća rezolucija imenovana po lideru, postala je deo partijskog Ustava. Time se Si transformisao u „srce“ partije i postao njen najmoćniji lider još od Mao Cedunga.

Sa limitiranim uticajem Državnog saveta i marionetom na poziciji premijera, istrebljenim ili prognanim političkim frakcijama, gotovo je izvesno da se radi o političaru koji će vladati Kinom do svoje smrti. Si se često percipira kao hiperkompententan lider gotovo isključivo na osnovu pozicije koju Kina trenutno zauzima na globalnoj sceni. Ali, osim pretvaranja birokratske oligarhije u personalnu diktaturu, koja su tačno Sijeva dostignuća?

Dolazak Sija na vlast 2012. godine označio je period usporenog ekonomskog rasta Kine. Eru tehnokratskog dua Hu-Ven, kada je kineska ekonomija rasla u proseku 10 odsto BDP-a godišnje prvo je zamenio period (očekivano) skromnijeg rasta, da bi neefikasna Sijeva strategija za vreme pandemije koronavirusa u potpunosti izbacila Kinu i njenu ekonomiju iz koloseka. I pored toga što je Nacionalni biro za statistiku prestao da objavljuje više hiljada ekonomskih parametara, istraživanja i analize MMF-a iz prethodnog meseca su pokazale da je usled slabljenja kineske valute realan rast kineske ekonomije 2022. godine bio ne 4,8 odsto, nego skromnih 0,7 odsto, dok se prošle godine Kina zapravo našla u recesiji sa negativnim rastom od minus jedan odsto. Pod Sijem, kineska ekonomija pokazuje značajne znakove slabosti. Pored rasta koji je niži od zvaničnih podataka, deflatornih trendova, tržišta nekretnina koje se još nije stabilizovalo, domaće potražnje koja je i dalje slaba, preizgrađenih industrijskih kapaciteta, strane investicije 2023. bile su na najnižem nivou u poslednje tri decenije.

Neke od ovih problema Si jeste nasledio 2012. godine, ali se u poslednjih 12 godina pokazao nedovoljno hrabrim i sposobnim da neke od njih i reši. I pored štucavica sektora nekretnina 2014. I 2018. godine i dalje se čvrsto oslanjao na isti kao glavni motor kineskog razvoja, poreske i zdravstvene reforme su prekinute pre gotovo punu deceniju, a nedavna istraga modernizacije kineskih nuklearnih kapaciteta je dovela do čistke ministra odbrane i dobrog dela vojnog vrha kada su otkriveni enormni nivoi korupcije i kompromitovanosti programa od strane američkih obaveštajnih službi.

Ekonomske nedaće bismo mogli prepisati sistemskim problemima koje je Si nasledio i čije potencijalno rešavanje zahteva višegeneracijski trud, ali za nezavidnu spoljnopolitičku situaciju i negativan međunarodni imidž Kine zaslužan je isključivo njen lider. Dok se zaoštravanje odnosa sa SAD može razumeti kao neminovnost nadmetanja dve supersile, kreiranje neprijateljske atmosfere u Indo-Pacifiku koja je dovela do stvaranja mreže antikineskih multilaterala predstavlja neiznuđenu grešku Sija. Si je više puta pokušao da iskoristi vojnu i ekonomsku moć Kine kako bi oblikovao odnose u regionu i svaki pokušaj se završio sa katastrofalnim ishodom.

"Kaubojski obračun" kineskih i japanskih brodova 2013. godine, ili "Senkaku šok", nije doneo Kini suverenitet nad ostrvima, već trijumfalni povratak Šinzo Abea na mesto japanskog premijera, koji je dalje doveo do domino efekta čije su posledice bile dupliranje japanskog vojnog budžeta, revizija Ustava koja sada omogućava Japanu da vojno brani Tajvan i detant sa Južnom Korejom. Avanture kineske mornarice i paramornarice u isključivim ekonomskim zonama Vijetnama i Filipina imale su sličan efekat. Američki predsednik Džozef Bajden je u Hanoju dočekan raširenih ruku tokom posete koja je kulminirala potpisivanjem strateškog partnerstva između dve države i kupovine američkih vojnih aviona i patrolnih brodova od strane Vijetnama.

Okršaj sa Filipinima doveo je do presude suda u Hagu koja je i formalno razotkrila kineske teritorijalne ambicije u Južnom kineskom moru kao suprotne međunarodnom pravu, i vratila Manilu u zagrljaj Vašingtona i američke trupe ponovo na Filipine. Identične ishode su imale i Sijeve sankcije i pokušaji mešanja u demokratske izbore na Tajvanu i Južnoj Koreji.

Svakako najlošija procena Sija je bila dalje narušavanje teritorijalnog suvereniteta Indije, što su SAD iskoristile za stvaranje kvazisavezništva sa Indijom, po uzoru na partnerstvo sa Kinom sklopljeno 1970-ih koje je doprinelo porazu SSSR-a. Sada je Delhi taj koji koči antizapadne političke agende već slabo funkcionalnih organizacija poput BRIKS-a i ŠOS-a, dok jača svoje ekonomske i vojne kapacitete uz pomoć Amerike. Kod svih prethodno pomenutih država, SAD su postale glavni izvozni partner i kod svih prethodno pomenutih država na tom mestu su zamenile Kinu.

Sijeva Kina predstavlja novu Kinu, zatvoreniju i manje slobodnu nego što je to bila tokom prve decenije 21. veka. Kinu čiji je lider spreman da žrtvuje ekonomski razvoj države i njenih industrija u ime njegovog poimanja nacionalne bezbednosti i da od partnera napravi neprijatelje, a da u tom procesu nema nikoga više da ga zaustavi.