0
Neli Babajan kaže da je napuštanje Arčaka, što je jermensko ime za separatističku regiju Nagorno Karabah koja se sada nalazi pod punom kontrolom Azerbejdžana, najbolnija emigracija u njenom životu.
Njena tvrdnja nešto govori, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Babajan (65) je već bežala od razornih kriza u bivšem Sovjetskom Savezu, uključujući napuštanje rodnog grada Bakua, nakon izbijanja nasilja nad Jermenima 1988. Onda je, tri i po decenije kasnije, izbegla iz Luganska nakon što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu i smestila se na Nagorno Karabahu 2022. godine.
Sada, jedva godinu dana kasnije, Babajan, Jermenka kratke kose i držanja koje odaje samopouzdanje, govori o dve haotične sedmice od kada su azerbejdžanske trupe preuzele kontrolu nad selom Ngi na krajnjem istoku Karabaha.
Dogovor o prekidu vatre okončao je Azerbejdžan 19. i 20 septembra brzom vojnom operacijom koja je Bakuu osigurala potpunu kontrolu regije.
Tokom te dve sedmice, Babajan je za Jermenski servis Radija Slobodna Evropa rekla da su je ruski mirotvorci ohrabrivali da ostane smirena i da „bezbrižno živi“, pre nego što joj je, jermenska uprava koja je kapitulirala, naredila da se „odmakne“ i konačno da spakuje kofere i ode.
„Neko vreme smo bili mirni, jer smo znali da je u blizini oko 25 ruskih mirotvoraca i da neće biti borbi“, rekla je. „Ali onda sam uvidela da je sve laž. Sve je laž.“
Babajan je jedna od najmanje 100.000 stanovnika koji su prešli granicu u Jermeniju od početka azerbejdžanske ofanzive. Egzodus je bukvalno ispraznio teritoriju od etničkih Jermena, koji su već bili na ivici nakon rata 2020. koji je trajao šest sedmica. Ovaj rat je doveo do postizanja primirja u delovima Nagorno Karabaha i sedam pridruženih distrikta uz posredovanje Rusije koji su vraćeni pod kontrolu Azerbejdžana.
Jerevan je decenijama pružao pojas za spasavanje Jermenima koji su kontrolisali Nagorno Karabah, ali je sada bio potisnut mnogo većim glavnim neprijateljem u regiji, Azerbejdžanom.
Premijer Jermenije Nikola Pašinijan je osudio 2.000 ruskih mirotvornih vojnika zbog navodne neaktivnosti na terenu dok su azerbejdžanske trupe i artiljerija gađale etnički jermenske trupe.
Moskva je odgovorila tako što je kritiku Pašinijana nazvala „neprihvatljivim ispadima usmerenim ka Rusiji“ i „velikom greškom“.
Babajan je opisala dane koji su usledili nakon 24-časovne ofanzive Azerbejdžana, dok je još bila u Ngiju, selu u kojem živi oko 300 ljudi. Do tada, separatistička vlada u Stepanakertu, de fakto glavnom gradu regije, se složila da se raziđe i preda oružje, iako još nije jasno kome.
Lider separatista Samvel Šahramanian, stigao je u Ngi kasno 20. septembra.
„Došli su da razoružaju. Sakupili su oružje od vojnika (etničkih Jermena)“, rekla je Babajan koja je posmatrala razvoj događaja. Onda su, kaže, jermenski vojnici ukrcani u vojne kamione.
Priseća se svojih strahova i strahova drugih posmatrača da će muškarci biti ubijeni i kaže da su meštani tražili da znaju kuda ih vode.
„Svi idu kući“, priseća se kako su rekli njihovi pratioci.
Tamo je, kaže, bio i novoimenovani komandir ruskih mirovnih snaga u Nagorno Karabahu Kiril Kulakov.
„Dok je Kulakov izlazio iz automobila, prišla sam mu i pitala ga šta se dogodilo i zašto su to dopustili“, kaže ona.
Babajan je rekla da je njegov odgovor da to „nije njihova briga“, dodajući da je ruski komandir rekao: „Mi nemamo ništa s tim.“
Kaže da ju je Kulakov zagrlio i rekao joj da ne brine. „Sve će biti u redu“, rekao joj je. „Ne plašite se, niko vas neće dirati, niko vas neće povrediti.“
Kako je insistirala da sazna šta se dešava, Babajan kaže da joj se obratio Šahramanian koji je bio okružen telohraniteljima.
„Odmakni se, bako, previše pričaš“, rekao joj je vođa separatista. „To nije tvoja briga.“
Narednog dana, 21. septembra, ona kaže da je seljanima rečeno kako imaju dva dana da odu. Priznaje da nije jasno odakle je došla ta naredba, ali kaže da se vest brzo proširila od kuće do kuće.
Lokalna uprava je podelila dovoljno goriva porodicama sa automobilima kako bi mogli da dođu do regionalne prestonice, Stepanakerta. Rečeno im je da će tamo dobiti još goriva kako bi stigli do Jeremenije.
Četiri dana nakon poslednjeg prekida vatre, Azerbejdžan je otvorio jedni put koji vodi od Karabaha do Jermenije.
Babajan, koja je sama i nema užu porodicu, kaže da joj je gotovo ponestalo zaliha pšenice, brašna i konzervisanog voća i povrća, čega je već bila nestašica od kada je Azerbejdžan nametnuo de facto blokadu teritorije u decembru 2022. godine.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako rođena u Bakuu, Babajan je dugo maštala o tome da se skrasi u Nagorno Karabahu, u kojem je kao dete provodila leta. Tokom četiri meseca koje je prošle godine provela u Jermeniji, pripremajući dokumente da se preseli na Nagorno Karabah, kaže da su joj ljudi govorili da je „luda“ jer planira da se vrati na ratom razorenu teritoriju.
„Srce će mi pući ako se ne vratim“, kaže kako im je odgovarala.
Kaže kako je bila uverena da će biti sigurna sa ruskim mirotvorcima.
„Uveravani smo da će Rusi biti prisutni na Karabahu do 2025. i da do tada neće biti sukoba“, rekla je. „Ali ispostavilo se da su sve to bile laži.“
Kako bi izašla sa Karabaha, Babajan je zaustavila minibus i dogovorila se sa tri porodice da se nađu u Voskevanu, koji je udaljen svega kilometar od granice sa Azerbejdžanom. Nakon tri dana putovanja su stigli na severoistočnu teritoriju Jermenije.
Tokom tog putovanja, Babajan se priseća da je videla beskrajne konvoje vozila natrpanih putnicima i kamione prekrcane stvarima porodica koje su odlazile.
„Pobegli smo iz Bakua, onda sam pobegla iz Ukrajine i došla u Karabah, ali morala sam da pobegnem i iz Karabaha“, rekla je Babajan. „Gde da idem? Neka Bog pomogne da se uspostavi mir.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
