0
Ronan Farou, sin glumice Mije Farou i reditelja Vudija Alena, danas je jedan od najpoznatijih i najcenjenijih američkih novinara, čovek koji je raskrinkao seksualnog predatora Harvija Vajnstina. Ipak, Njujork tajms se pita da li je on "previše dobar da bi bio istinit", nakon više slučajeva u kojima je očigledno "naduvavao" priču, a posebno posle njegove knjige "Uhvati i ubij: Laži, špijuni i zavera da se zaštite predatori" (Catch and Kill: Lies, Spies, and a Conspiracy to Protect Predators).
Otkad je sa mesta popularnog voditelja tok-šoua prešao u istraživačko novinarstvo (obično je obrnutno, konstatuje NYT), okitio se i Pulicerovom nagradom, i uspeo da napiše „neke od definišućih članaka našeg vremena“.
Međutim, nekada je možda leteo „previše blizu sunca“.
„Ako zagrebete njegovo izveštavanje o Vajnstinu za Njujorker i njegovu knjigu koja je postala bestseler, videćete da su temelji šuplji. On piše u filmskom narativu – postoje heroji i zlotvori, i često bi umanjivao značaj detalja koji priču čine kompleksnijom i manje crno-belom. Takođe, davao bi prednost nekim teorijama zavere koje ne može da dokaže“, piše Njujork tajms.
To ne znači da izmišlja, ali njegov rad, otkriva novinarstvo karakteristično za eru Donalda Trampa: plivanje na talasu društvenih mreža i proizvodnja vesti koje dodatno „zakopavaju“ ljude koje javnosti ionako mrzi.
„Ovo može da bude opasan pristup, posebno kada se ima u vidu da su istina i činjenice pod stalnim napadom“.
„Njujorker“ je od Faroua napravio brend, novinara-simbol cele jedne generacije. Njegove pristalice ukazuju da je njegovo izveštavanje pomoglo da se „ponovo napiše pravilnik o seksu i moći na radnom mestu“.
Ključ njegovog rada je pad Vajnstina, kaže Ken Auleta, kolega iz Njujorkera.
„Radeći sa kolegama koje proveravaju činjenice, urednicima i advokatima, postigao je nešto neverovatno, ne samo zato što je zadobio poverenje svojih izvora koji su imali traumatična iskustva i pristali da pričaju o njima. Mi stojimo iza njega i ponosni smo što ga objavljujemo“, rekao je Dejvid Remnik, urednik „Njujorkera“.
Ipak, da li je nemoguće vratiti se unazad i analizirati njegovo eksplozivno izveštavanje u ranoj fazi pisanja o Vajnstinu, pita se Njuork tajms. Da li bi njegovo izveštavanje imalo još jači efekat, da je bio pažljiviji i da je manje dramatizovao? Sasvim sigurno, postoji cena svega toga.
Prvi članak o Vajnstinu, u oktobru 2017, sadržao je prvu zvaničnu, on-the record izjavu da je holivudski mogul i moćni producent bio sistematski seksualni zlostavljač. Optužbe je iznela Lusija Evans, student kojoj je Vajnstin prišao u privatnom klubu, namamio je u svoju kancelariju, i naterao je da mu pruži oralni seks.
Osnovni princip, kada izveštavate o seksualnom napadu je da nađete bliske ljude žrtvi, i proverite da li im se poverila neposredno posle napada. Ideja je i da njihova svedočenja daju težinu onome što kaže žrtva. U mnogim slučajevima oko kojih je nastao #metoo pokret, kao što su priče o Vajnstinu ili priča o Čarliju Rouzu Vašington posta, delovi su isprekidani objašnjenjem šta je žrtva pričala prijateljima, porodici, a istraživani su se i bilo kakvi izveštaji koji bi mogli da bace senku na ceo slučaj. Sada je isti princip primenjen u izveštavanju o Tari Rid, koja je optužila Džoa Bajdena za seksualno uznemiravanje.
Priča o Vajnstinu je ponudila malu vidljivost tim bočnim dokazima. Farou je napisao samo: „Evans je rekla prijateljima šta se desilo, ali nije mogla o tome da priča detaljno“.
Ključni svedok, koja je bila sa Evansovom kada su se ona i Vajnstin sreli u klubu, rekla je da novinaru nije potvrdila da je Evans silovana. Rekla je da se „nešto neugodno desilo“, ali nije išla u detalje.
Svedoci su njujorškoj policije rekli nešto još problematičnije. Evansova je rekla da je seksualni susret sa Vajnstinom bio „konsenzus“, odnosno da ga je svojevoljno prihvatila.
U knjizi iz 2019, Farou je to odbacio kao problem sa „perifernim svedokom“.
Sličan problem se pojavio sa delom knjige u kome opisuje kako je Met Lauer napao mladi koleginicu na NBC-ju. U knjizi, devojka odlazi iz njegove garderobe nakon napada. „Plačući, otrčala je do dečka s kojim je počela da se viđa, inače producentom na NBC, i rekla mu šta se desilo“, piše Farou. Međutim, ispostavili se da nikada nije pozvao tog „dečka“ da potvrdi priču.
Novinaru „Njujork tajmsa“ taj isti producent je rekao da se ne seća scene koja je opisana u knjizi.
Kada je novinar „Njujork tajmsa“ o tome pitao Faroua, on je odgovorio da je „siguran da se razgovor dogodio i da je to potvrđeno na više načina“.
Njegove priče su izgrađene i na nekim teorijama zavere – da se moćne snage udružuju protiv onih koji žele dobro, posebno protiv samog Faroua.
On u knjizi tvrdi da je lično Vajnstin ucenio direktore NBC-ja da „ubiju“ njegovu priču o seksualnom predatoru. Kada je „provalio“ Vajnstinov slučaj seksualnog zlostavljanja, navodno je vrh NBC-ja počeo da Farouu podmeće nogu, a imao je, tvrdi, minimum dvoje svedoka. NBC je to demantovao, a novinaru Njujork tajmsa su rekli i da u scenariju za emisiju nije imao ni imena svedoka, niti svedoke koji pričaju javno, on-the-record. Bio je tu i prilično jak dokaz – audio snimak Vajnstina u kome priznaje da je napao italijansku manekenku.
Farou ne daje nijedan dokaz da su direktori NBC-ja ucenjeni, niti da ih je Vajnstin ucenjivao. Čak i njegove kolege kažu da priča o zaveri u NBC-ju protiv Faroua nikad nije dokazana.
Dvoje anonimnih novinara NBC-ja su rekla da je Farou bio „talentovan mladi reporter sa velikim ambicijama, ali malo iskustva, koji nije shvatao šta su standardi dokaza koje je morao da pruži, posebon na ovakvim TV stanicama“.
Sve to ne umanjuje značaj slučaja Vajnstin – Harvi Vajnstin je na kraju osuđen na 23 godine zatvora, a za silovanje, seksualno uznemiravanje, ucene i ponižavanje ga je optužili više od 80 žena, mnoge javno istupivši protiv moćnog holivudskog producenta, među njima su bile i poznate glumice. Slučaj Vajnstin pokrenuo je #metoo pokret i ohrabrio žene širom sveta da pričaju o iskustvima o kojima su do tada ćutale, a muškarce na moćnim pozicijama da paze šta rade.
