Hrvatski Stožer kao srpski Štab: Svaka sličnost je namerna

Pošto je svaka sličnost sa Srbijom namerna, prenosimo Dnevnikov tekst u celosti.Hrvatska je 25. februara zabeležila prvog zaraženog koronavirusom. Niko tada nije znao šta nas čeka iako smo već gledali stravične snimke iz Vuhana. Ali, stari moj, Kina je to, nije to kod nas!Pa smo onda gledali grozne snimke iz Bergama u Italiji, hvatala nas je jeza i strah, ali dobro nije ni to baš kod nas. Formirao se Nacionalni stožer civilne zaštite. Na čelu mu je ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović, tu su tada novi, ali svima simpatičan ministar zdravlja Vili Beroš, stručnjak nad stručnjacima - prvi epidemiolog u Hrvata Krunoslav Capak, šefica Klinike za infektivne bolesti Alemka Markotić, dođe povremeno i Maja Grba-Bujević.

Ma sve je ok, to su ljudi koji znaju šta rade, birani su po stručnosti, mislili smo tad. Presice su održavali dvaput dnevno, nacija nije disala dok su oni objavljivali nove brojke i nove mere.Malo-pomalo, zatvarali su nas u kuće, ali nije nam smetalo. Znaju ljudi šta rade, treba sve zatvoriti, najvažnije je zdravlje građana. Nema škole, nema vrtića, nema tramvaja, nema autobusa, ako živiš u manjem mestu i treba ti brašno iz prodavnice moraš da tražiš propusnicu. Ali, nema frke, sve za zdravlje.Nakon celog dana unutar svoja četiri zida, provirili bismo kroz prozore i tapšali medicinskom osoblju, ali i članovima Nacionalnog stožera. Tapšali. Vikali bravo.Na dramatičnim konferencijama za medije ozbiljnim dubokim glasom govorili su nam – ostanite kući. Ostanite kući! Ostajali smo kući, prali te ruke, šili maske (jer nisi mogao da ih kupiš ili jer ih nije bilo ili jer je za njih trebalo suvo zlato), držali razmak, kašljali u lakat... I da, naravno, tapšali im s prozora. Deca su crtala članove stožera kao heroje.

Stvari su krenule nabolje i onda su zatvaranje, mere i preporuke dobili neki smisao. Više nije trebalo da se ostane kućama, ali je trebalo da se bude odgovoran.A onda...Onda odjednom više ništa nije imalo smisla. Malo-pomalo, više nije bilo dva metra, mogao je metar i po. Ma može i metar, stari moj! Više nisu bile dve presice, samo jedna. Onda nijedna jer smo na par novozaraženih, pa evo i nule. Ej, kako nam je super taj Stožer. Sećate se?Onda se saznalo da uslov za članstvo u stožeru nije samo stručnost (koju niko ne spori), već je važno imati i stranačku knjižicu. Krunoslav Capak nije hteo da kaže da li je u nekoj stranci, ali su ga fotografije razotkrile.

Maja Grba-Bujević na presici je govorila da je ponosna članica, pa je kasnije nagrađena mestom na HDZ-ovoj listi. Minusi su na sve strane bili sve veći, pa je lagano krenulo otvaranje. Ono što se juče nije smelo ni pod razno danas se može bez problema. Ako operemo ruke, naravno. Opet smo tapšali. Joj, stari moj, kako mi je sela ta kafa u kafiću, kako sam dobro šetala po šoping-centru, dete opet ide u školu (sme, ali ne mora, može, ali nije obaveza, treba, ali ne baš da jako treba, može i da ostane kući i ne sme).A onda...Onda su se približavali izbori. Andrej Plenković malo je po ramenu dirao zaraženog prvog tenisera sveta Novaka Đokovića, ali sve su se službe upregnule da nam objasne da je dirati rame OK, da je to kratko trajalo i da je sve u redu. Granice koje smo zatvorili sa Srbijom i BiH jer smo počeli uvoziti zaražene, pa se epidemija opet širila, otvorili smo. Pa hej, stari moj, moraju moći da dođu da glasaju. Važno je to. Onda su se izbori završili. U štabovima se slavilo kao da ne postoji sutra, a kamoli neka korona. Pa su oni koji su nekada grmeli da treba biti kod kuće i ostati odgovoran sada zagrljeni, bez ikakvog razmaka, pevali i plesali. Tapšali su.

Žarišta se šire zemljom, brojevi su se opasno približili trocifrenim. Pres konferencija nema. Saopštenja jedan dan prvo objavi Uprava civilne zaštite, drugi dan se pojave na vladinoj stranici koronavirus.hr, treći dan na Twitteru... Jedan dan to bude pre 14 sati, drugi dan posle. Ima i dana kada Capakova pomoćnica odmah ujutro kaže koliko će Hrvatska poslepodne imati novozaraženih.Ima dana kad zaborave da napišu da je neko preminuo. Ima dana kad napišu, pa izbrišu. Nekad smo znali gde je ko umro, koliko je imao godina, koje je sve bolesti imao. Danas ni "k" od čuvenog komorbiditeta. Danas znamo neke brojke (obično različite od onoga što tokom dana objavljuju lokalni stožeri), ali ne znamo jesu li zaraženi mladi ili stari, je li opasno ići u kvartovsku prodavnicu. Ne znamo ništa, stari moj.Sad su mlade širom Hrvatske na iglama jer Capak i ekipa već danima, kako to Beroš kaže, promišljaju hoće li zabraniti svadbe.Stari moj, više ne znam mogu li im verovati. Ponekad mi dođe da se udam u tramvaju bez maske, pozovem goste iz Srbije i Bosne, Švedske i Vuhana, plešem u voziću i iz inata ni ne operem ruke. I pojedem šišm... Ma dobro, to mi ne dođe.