Duško i Slavko, ANB i BIA

Duško Jovanović je streljan pet godina kasnije, u centru Podgorice. Damir Mandić je, kao što je poznato, osuđen za saučesništvo u ubistvu, ali crnogorsku Službu, koja je u skladu sa promenama 2005. postala ANB, retko je ko direktno povezivao sa ovim zločinom ili, ne daj bože, optuživao eventualno za pripreme ili samu egzekuciju nad glavnim i odgovornim urednikom Dana. Ili, barem, tražio nečiju odgovornost međ' ovom bratijom zato što nije na vreme saznala i sprečila ubice u njihovoj nameri, jer to je Službi, pa makar se ona zvala DB, BIA ili ANB, jedan od poslova kojim bi trebalo da se bavi, piše Vukašin Obradović u kolumni za Vijesti.

Prostim poređenjem moglo bi se zaključiti da je za razliku od srpske sabraće, ANB bila jedna fina i miroljubiva Služba kojoj je eto promaklo ubistvo novinara, urednika u listu koji je objavljivao tamo neke tekstove o švercu duvana u kojima se za ovaj visokoprofitabilni kriminal optužuje sam državni vrh.

Pa, neće da može, braćo Crnogorci!

Što se tiče Ćuruvije, već sam rekao: oslobađajuća presuda je, pre svega, logična posledica aktuelnog opšteg političkog i društvenog konteksta i pogrešno bi bilo posmatrati je izolovano od ukupnih društvenih tokova u Srbiji. Možemo raspravljati o sudu, sudijama, formalnim propustima u istrazi i optužnici, mogućem uticaju službi i režima ali, plašim se da je to samo zamagljivanje suštine. Presuda jednostavno nije mogla biti drugačija jer je ovakav ishod suđenja optuženima za ubistvo Ćuruvije precizna dijagnoza srpskog društva. U toj presudi je sublimirano sve gacanje Srbije u poslednje tri i više decenije u tmini nacionalizma i jeftinog populizma, ratnih zločina i agresivnog klerikalizma, mitomanije, kiča i primitivizma kao dominantnog kulturnog modela, panslovenskog bratstva umesto evropskih vrednosti. Sve se to, na ovaj ili onaj način, jasno oslikava u genezi celog slučaja Ćuruvija, od trenutka ubistva do danas i, ono što je najgore, svedoči da se u Srbiji malo toga promenilo od vremena kad je ispaljen rafal u novinara pa sve do oslobađajuće presude njegovim dželatima koji nisu počinili ovaj zločin.

Iz ovog ugla posmatramo, to što se ni dve decenije posle ubistva Duška Jovanovića ne zna ni nalogodavac ni neposredni izvršioci jedan je od pokazatelja u kakvom je stanju crnogorsko društvo i dokle se stiglo, pre svega, u reformi bezbednosnog sektora.

U slučaju Duška Jovanovića, primera radi, nikada, bar ne javno, nije saopšteno da li se pravcu tadašnje Državne bezbednosti, odnosno ANB, vodila istraga. To otvara mnoge razumljive sumnje jer ne treba previše mudrosti za zaključak da je glavni urednik Dana, ako ne ni zbog čega drugog, ono radi tekstova o švercu cigareta bio pod paskom Službe, vrlo verovatno, kako bi u Srbiji rekli "na merama" ili po crnogorski "mjerama tajnog nadzora". Kao uostalom i Ćuruvija svojevremeno. Iz "dosijea Ćuran", koji je dospeo u medije nakon Slavkovog ubistva, a čija je autentičnost potvrđena i na sudu, videlo se da su operativci DB u stopu pratili kretanje glavnog urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina i o tome, iz minuta u minut, obaveštavali centralu.

Bilo bi vrlo interesantno utvrditi da li je Duško Jovanović bio praćen u danima pre ubistva i da li je to neko, recimo u čuvenoj VII upravi, koja nije, je li, postojala ali se eto i danas pominje, sve to neko beležio.

I kad smo kod famozne VII Uprave, valja znati da je u srpskoj DB postojalo takozvano "FF odeljenje", poznato i kao "eskadron smrti". Ta skupina operativaca nazvana je po dobro poznatom Frenkiju Simatoviću, osuđenom ratnom zločincu i bivšem načelniku RDB, i nešto manje znanom široj javnosti Draganu Filipoviću Fići koji se, prema tvrdnjama samih bezbednjaka, u Srbiji smatra jednim od petorice najuticajnijih ljudi u Službi tokom devedesetih godina prošlog veka. Otišao je 2008. preko Crne Gore za Rusiju, a potom za Kazahstan i Kinu, navodno iz straha od glasina da će biti izručen Hagu. Iako je prijateljima govorio da mu preti optužnica zbog ubistva Ćuruvije, u Srbiju se vratio posle osam godina.

Da li je VII uprava crnogorska verzija Miloševićevog "FF odeljenja", teško je reći, ali kad već neki u javnosti mašu postojanjem tog misterioznog dela crnogorske DB, valjalo bi jednom za svagda rasvetliti tu misteriju.

Kad smo već u ovoj turobnoj svakodnevici, i te 2004. godine je, sasvim sigurno, postojalo ono što se odomaćilo kao BIL - bezbednosno interesantna lica, pa bi se moglo proveriti da li je tadašnja DB pod rukovodstvom Duška Markovića imala na revers one koji su BILi potencijalna pretnja za bezbednost Jovanovića i utvrditi gde su se oni nalazili u noći 27. maja 2004. godine

Uostalom, u emisiji "Načisto" Televizije Vijesti, Duško Marković je svojevremno rekao da je nekadašnja tajna služba imala informacije da je sigurnost Jovanovića bila ugrožena pre nego što je ubijen.

On je rekao kako je od tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Andrije Jovićevića tražio da se ispitaju tvrdnje Jovanovića da mu neko iz SDB-a priprema likvidaciju.

"Nakon što je Jovanović objavio kako ima informacije da mu prijeti opasnost od nekoga iz SDB-a, poslao sam pismo ministru Jovićeviću u kojem sam insistirao da se preduzmu službene policijske radnje i ispitaju sve okolnosti, te da se potvrdi ili odbaci javno saopštena tvrdnja. Odgovor tadašnjeg ministra je bio da on to ne može da uradi, jer Jovanović nije podnio krivičnu prijavu", rekao je Marković.

Jedan od ključnih dokaza protiv onih koji nisu ubili Ćuruviju bile su lokacije na kojima su se oni nalazili u trenutku ubistva, prikupljene na osnovu podataka sa baznih stanica. Verujem da bi bilo veoma interesantno na sličan način proveriti komunikaciju u širem krugu oko mesta na kojem je ubijen Duško.

I tako dalje, i tako dalje …

Besmisleno je dalje navoditi šta sve još može da ukaže na direktnu i indirektnu povezanost Službe (DB i ANB) sa ubistvom Jovanovića, ali i mnogim drugim nepočinstvima počinjenim u Crnoj Gori u poslednjih nekoliko decenija. To, međutim, i nije neko iznenađenje za svakog ko iole poznaje moć i opčinjenost Balkanaca tajnim službama. Kao i što je sasvim logično da u ovoj ovakvoj Crnoj Gori, ANB i uopšte bezbednosni sektor većinom sladostrasno gledaju kao četvrtu granu vlasti koja često presudno utiče na političke tokove.

Poređenja radi, oktobra 2017. na Malti je, u eksploziji bombe postavljene ispod njenog automobila, stradala novinarka Dafne Karuana Galicija. Istraga je dovela do ostavke premijera Džozefa Muskata 2019. godine, pošto su njegovi bliski saradnici bili umešani u slučaj, a 2022. su na po 40 godina zatvora osuđena braća Diđorđo nakon što su priznali krivicu za ubistvo novinarke.

U Slovačkoj je 2018. godine ubijen Jan Kucijak, istraživački novinar. Ubica je otkriven i posle dve godine osuđen na 23 godine zatvora.

Ova dva primera, koji imaju mnogo sličnosti sa ubistvima Duška Jovanovića i Ćuruvije mogu da se reše efikasno i u relativno kratkom roku. Potrebno je, naravno, osim političke volje, postojanje institucionalnog okvira koji podrazumeva policiju, tužilaštvo i sudove koji su oslobođeni bilo kakvog uticaja, od političkog do kriminogenog. I upravo u toj činjenici je odgovor zašto još nije rasvetljeno ubistvo Duška Jovanovića, ranjavanje Olivere Lakić, bacanje bombe na redakciju Vijesti i ostali slučajevi napada na novinare u Crnoj Gori. Neotkrivanje i procesuiranje počinioca u svim tim sličajevima nepobitan su dokaz da u tom lancu policija - tužilaštvo - sud i dalje nema dovoljno kapaciteta, volje, želje i hrabrosti da se sistem suoči sa ubistvima i napadima na novinare. Ubistvo Jovanovića je ipak ponajviše egzaktno svedočanstvo o opstajanju Službe u formatu koji je po svim dostupnim pokazateljima glavni generator onih najopasnijih zločina pod direktnim protektoratom same države.

Siguran sam da su prošlog petka, posle sednice skupštinskog Odbora za bezbednost i odbranu, prekaljeni debeovci, pardon pripadnici ANB, zaspali blaženom snom.

S pravom, jer Služba koja ima ovakve političare ne treba da brine za svoju budućnost.