Na ivici katastrofe: Da li svet ide ka najvećoj izbegličkoj krizi u istoriji?

Pouke iz Sirije

Sirijski građanski rat započeo je 2011. godine i već do kraja 2012. preko 700.000 ljudi pobeglo je iz zemlje. Vrhunski broj izbeglica dostigao je 6,8 miliona do 2021. godine, dok je dodatnih 7,4 miliona ljudi bilo interno raseljeno. U jednom trenutku, gotovo polovina sirijskog stanovništva bila je izvan svojih domova.

Ta kriza izazvala je ogromne potrese – humanitarne, ekonomske, političke i društvene – naročito u susednim zemljama i Evropi. Neki analitičari čak smatraju da su strahovi od sirijskih izbeglica pomogli Donaldu Trampu da pobedi na izborima 2016. godine.

Iran – mnogo veći potencijal za katastrofu

U poređenju sa Sirijom, Iran ima mnogo veći potencijal za izazivanje regionalne i globalne destabilizacije. Njegovo stanovništvo broji preko 92 miliona ljudi – gotovo četiri puta više od Sirije pre njenog rata. Ako bi iz zemlje pobeglo čak i četvrtina populacije, što je bio slučaj sa Sirijom, to bi značilo više od 23 miliona izbeglica. To bi uvećalo globalnu izbegličku populaciju za više od 70%.

I to nisu jedine brojke: u Iranu se već nalazi oko 3,5 miliona avganistanskih izbeglica, koji bi takođe pokušali da odu. Dakle, potencijalni broj ljudi u pokretu mogao bi lako preći 25 miliona.

Iranci su mobilniji i bliži Zapadu

Za razliku od Sirijaca, Iranci imaju veću ekonomsku sposobnost da emigriraju – njihov BDP po glavi (po PPP standardu) je tri puta veći nego sirijski 2011. godine. Iranci imaju dublje kulturne i istorijske veze sa Zapadom, a Farsi – dominantni jezik u Iranu – pripada indoevropskoj jezičkoj porodici, poput engleskog i nemačkog, što olakšava jezičku adaptaciju.

Pre početka bilo kakvog sukoba, oko 4,5 miliona Iranaca već je živelo u inostranstvu, što govori o postojećim dijasporama koje bi mogle postati centri za nove izbeglice.

Gde bi izbeglice išle?

Najveći deo iranske populacije živi u gradovima, posebno na zapadu zemlje. U slučaju raspada infrastrukture i javnih službi, urbane sredine mogle bi se veoma brzo pretvoriti u žarišta humanitarnih katastrofa.

Prvi pravci bežanja bili bi Azerbejdžan, Jermenija, Irak i Turska – zemlje koje već nose teret prethodnih migracionih talasa. Iako je Turska prihvatila milione sirijskih sunita, nije izvesno da bi bila jednako otvorena prema šiitskim izbeglicama iz Irana.

U Iraku, nekoliko miliona novih šiitskih Iranaca moglo bi ozbiljno da uzdrma krhki politički balans. Istovremeno, zapadne zemlje sa velikim iranskim zajednicama – poput SAD, Kanade i Nemačke – morale bi da se pripreme za masovne zahteve za azil i spajanje porodica.

Već sada postoje znaci bežanja

Na severnim graničnim prelazima Irana već se beleže gužve i haos – Iranci beže preko Turske, Azerbejdžana i Jermenije. Strahovi od nuklearnih incidenata ili kolapsa zdravstvenih i socijalnih sistema dodatno pojačavaju paniku. U takvim okolnostima, broj izbeglica bi mogao porasti čak i brže nego u Siriji.

Čak i da Iran do kraja ove godine "izbaci" svega milion ljudi, a naredne još 2–3 miliona, svet bi već bio suočen sa ozbiljnom krizom.

Dok sukobi između Irana i Izraela dostižu novu, opasniju fazu, sve više zemalja sprovodi hitne evakuacije svojih državljana iz pogođenih oblasti. Kineska ambasada u Tel Avivu objavila je da organizuje grupne evakuacije kineskih, hongkonških i makaoskih državljana preko graničnog prelaza Taba u Egipat. Istovremeno, Indonezija evakuiše svoje građane iz Irana, posebno iz grada Kom, gde se nalazi veliki broj indonežanskih studenata. Ministar spoljnih poslova Indonezije izjavio je da su izraelski napadi postali toliko intenzivni da više nisu usmereni samo na vojne ciljeve, već i na civilne objekte, čime se ozbiljno ugrožava bezbednost njihovih građana. Situaciju dodatno pogoršavaju kolapsi u avio-saobraćaju i pojačane kontrole na granicama, dok hiljade ljudi očajnički pokušava da pronađe bezbedan izlaz. Evakuacije se odvijaju i kopnenim i vazdušnim putem, ali uz ograničene kapacitete, veliki strah i neizvesnost. Upozorenja o mogućim nuklearnim incidentima i opštoj destabilizaciji regiona doprinose osećaju panike, a ambasade širom Bliskog istoka rade punim kapacitetom da organizuju bezbedan povratak svojih državljana.

Šta treba preduzeti?

Zemlje susedi Irana, kao i SAD i evropske države, trebalo bi odmah da počnu sa pripremama.

Zalivske zemlje bi mogle da prime izbeglice kao privremene radnike, što su činile i tokom sirijskog rata. Zapadne zemlje treba da ubrzaju vize za spajanje porodica i omoguće privatno sponzorisanje izbeglica. Zemlje poput Turske i Jordana treba da se ekonomski pripreme za eventualni priliv – kroz liberalizaciju tržišta i stvaranje radnih mesta, kako bi se izbegla politička destabilizacija.