Da li Trampova naftna blokada može da sruši Madura?

Tramp je Madurovu socijalističku vladu u utorak proglasio stranom terorističkom organizacijom i najavio „potpunu i totalnu blokadu“ naftnih tankera koji pod sankcijama idu ka Venecueli ili iz nje. Kao deo sprovođenja te odluke, ukazao je na prisustvo američkih ratnih brodova u Karipskom moru, nazivajući ih „najvećom armadom ikada okupljenom u istoriji Južne Amerike“.

Ova eskalacija usledila je nakon prošlonedeljne akcije američkih snaga, koje su upale na tanker u blizini obale Venecuele i zaplenile naftu vrednu oko 100 miliona dolara, delom namenjenu Kubi, jednom od Madurovih najbližih saveznika. „Nećemo dozvoliti da bilo ko prolazi tamo gde ne bi smeo“, rekao je Tramp, dodajući: „Uzeli su sva naša energetska prava. Uzeli su našu naftu ne tako davno – i mi je želimo nazad.“

Prema podacima kompanija koje prate kretanje brodova, pojedini tankeri su već okrenuli nazad usred plovidbe, dok su drugi odložili isplovljavanje iz venecuelanskih luka, piše Fajnenšel tajms. Procene govore da se čak četvrtina aktivne američke mornarice sada nalazi u Karipskom regionu. Američke snage su, prema Vašingtonu, uništile više od 20 brzih čamaca za koje tvrde da su korišćeni za krijumčarenje droge, dok su bombarderi i lovci nadletali venecuelansku obalu.

Šefica Trampovog kabineta Suzi Vajls izjavila je da predsednik „želi da nastavi da diže čamce u vazduh dok Maduro ne poviče ‘dosta’“, što su mnogi protumačili kao jasan signal da je krajnji cilj promene režima u Karakasu. Uprkos tome, Predstavnički dom SAD tesno je odbio dva predloga demokrata kojima bi se zahtevalo da Kongres odobri vojnu kampanju u Karibima.

Edvard Fišman, bivši američki zvaničnik i autor knjige o sankcijama, ocenjuje da Trampova odluka predstavlja radikalnu promenu strategije. „Sprovođenje pomorske blokade i presretanje većine, ako ne i svih, venecuelanskih pošiljki nafte meni izgleda kao čin rata“, rekao je Fišman. „Blokada je obično uvod u rat – to nije klasično diplomatsko sredstvo.“

Maduro već preživeo teške sankcije

Tržišta su reagovala rastom cena venecuelanskih obveznica, jer investitori povećavaju verovatnoću da bi Maduro mogao da padne. Ipak, analitičari upozoravaju da to nije izvesno. „Maduro sedi na ogromnoj gomili vlažnog baruta“, rekao je Danijel Lansberg-Rodriges. „Vi samo pravite tu gomilu većom. Ali pre ili kasnije vam treba nešto što će je zapaliti. Ne mislim da je ovo ta varnica.“

Maduro je već preživeo teške sankcije, uključujući i one protiv državne naftne kompanije PDVSA, uvedene tokom Trampovog prvog mandata. Neki izvori prihoda i dalje postoje. Američki Chevron, koji proizvodi oko četvrtinu venecuelanske dnevne proizvodnje od milion barela, i dalje ima dozvolu za rad. Kompanija je saopštila da njene operacije „teku bez prekida i u potpunom skladu sa važećim zakonima i sankcijama“.

Prema procenama, oko 60 odsto tzv. „tamne flote“ tankera, koji uz pomoć Rusije i Irana prevoze venecuelansku naftu, još nije na listi sankcija američkog Ministarstva finansija. „Neki brodovi su se okrenuli u Indijskom i Atlantskom okeanu, ali mnogi i dalje plove jer deluje malo verovatno da će SAD napadati brodove koji nisu na zvaničnoj listi“, kaže Samir Madani sa sajta TankerTrackers.

Pitanje je i koliko dugo Venecuela može da nastavi proizvodnju ako izvoz bude potpuno blokiran. Izvori iz PDVSA navode da zemlja ima skladišne kapacitete za svega nekoliko dana, nakon čega bi proizvodnja mogla da stane zbog nedostatka uvoznih hemikalija potrebnih za preradu teške nafte.

Ekonomija propada

Iako Maduro ima i alternativne izvore deviza - poput ilegalnog rudarenja zlata, šverca droge i krijumčarenja - ekonomija zemlje ubrzano propada. Bolivar naglo gubi vrednost, dolari su sve ređi, a inflacija bi ove godine mogla da premaši 500 odsto. Iako je Kuba decenijama izdržavala sankcije, analitičari upozoravaju da je Venecuela znatno veća zemlja, sa elitama naviklim na daleko viši životni standard.

„Trampova blokada nafte nije samo prekretnica za Madurovu administraciju, koja sada rizikuje potpuni bankrot, već i važan test sprovođenja američkih sankcija“, kaže Kristofer Sabatini iz Četam hausa. „Ne vidim kako Maduro može da nadomesti ovakav gubitak prihoda zlatom, drogom i pranjem novca.“

Ipak, većina stručnjaka smatra da režim u Karakasu neće pasti bez direktnog vojnog pritiska SAD. „Promena režima nije realan cilj sankcija“, upozorava Fišman. „Vrlo je malo primera u istoriji gde je nenasilni ekonomski pritisak doveo do promene vlasti. Kada su SAD želele promenu režima – koristile su vojnu silu. Teže pitanje je šta dolazi posle.“