Da li korona i protesti mogu da sruše Trampa

Protesti koji sada bukte u Americi zbog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda tokom policijskog privođenja, međutim, pokazuju da nisu samo Afroamerikanci ti koji sada iskazuju svoju frustraciju. Dobrim delom su među demonstrantima i mladi belci, često dobro situirani, ali koji su u najmanju ruku isto tako frustrirani: frustrirani državom koja ne sprečava policijsko nasilje i rasizam, već ga omogućava, frustrirani državom kojoj je na čelu predsednik koji provocira, državom bez političke alternative, kako smatra nemački ekspert Kristijan Hake.Naspram Trampa stoji Džo Bajden koji je očekivani kandidat demokrata na predstojećim izborima, i iako je Bajden jedno vreme delovao potpuno nesnađeno i kao da je pao s Marsa dok je pokušavao da vodi kampanju iz podruma u Delaveru, nedavno je u Filadelfiji održao govor koji je dočekao kao pravi predsednički.Bajden jeste zvučao kao predsednik, rekao je stvari koje treba da kaže jedan predsednik, i činjenica je da je Bajden služio kao potpredsednik Baraku Obami, prvom i jedinom crnom američkom predsedniku, i mada ima nekih rasističkih ispada iz prošlosti poput druženja sa segregacionistima, Bajdenu sada niko ne spočitava ni da je rasista, ni da je seksualni napasnik, osim što republikanci nekada cinično podsete na to.

Bajdenova najveća prednost je, u stvari, što svi njegovi pehovi izgledaju beznačajno u odnosu na Trampove. Takođe, ako Afroamerikanci ove godine izađu masovnije na glasanje, vrlo je verovatno da će glasati upravo za Bajdena. Bajden sam ih verovatno ne bi mobilisao, ali u tom kontekstu nemiri idu pomalo u korist i Bajdenu.Tramp je pozvao vojsku da radi protiv naroda koji treba da brani. Isti policajci protiv čije se brutalnosti protestuje gaze i tuku i maltretiraju građane koje su dužni da štite.Trampu, međutim, sve to ide na ruku. On živi od toga što američke građane okreće jedne protiv drugih. Brine se za isključivo za one birače koji će mu doneti drugi mandat, a na one Amerikance koje smatra građanima drugog reda spreman je da baca suzavac i metke i da ih ganja po ulicama i dopušta da budu ubijeni kao životinje.Otkada protesti traju. ne samo da se ne ponaša kao predsednik - naročito ne američki predsednik - nego dalje doliva ulje na vatru i huška građane jedne protiv drugih. Kad se ne krije u bunkeru.Impičment je bio prvi dovoljno velik potres da se počne sa predviđanjima o Trampovom odlasku iz Bele kuće. Iako je u retrospektivi bilo sasvim jasno da ga Senat neće opozvati pošto većinu čine republikanci, uprkos odluci Kongresa SAD i svim silnim naporima predsedavajuće Predstavničkog doma Nensi Pelosi, u tom trenutku je i taj pokušaj impičementa delovao poslednja i jedina slamka za koju će se demokrate uhvatiti u predizbornim obračunima.

Impičment jeste bio i prilično velika i važna stvar jer je predstavljao i zvanični dokaz da je Tramp besramno iskoristio svoj položaj da nadvlada jednog od svojih glavnih rivala Džoa Bajdena; praktično je ucenio ukrajinskog predsednika da pokrene istragu o poslovima Bajdenovog sina u Ukrajini kako bi dokaza da je ovaj korumpiran i zapretio da će, ukoliko se to ne dogodi, Ukrajini zamrznuti skoro četiri stotine miliona dolara američke pomoći.Pomalo bizarna - mada i prirodna - stvar je da se impičmenta sada gotovo niko ni seća, niti će impičment imati neku krucijalnu ulogu na predstojećim izborima. Posle opoziva je došla pandemija, i svi su smeli da se klade da će način na koji je Tramp upravljao krizom zapravo odlučiti ishod predsedničke trke u novembru, da će koronavirus biti ultimativni Trampov dželat.A onda su došli protesti. I pandemija je postala ako ne nevažna, onda svakako daleko manje važna i trenutno se čini da će se izbori vrteti upravo oko demonstracija.Malo je verovatno da protesti zgasnu sami od sebe, da bude on "nikom ništa" i da se zaboravi da je Džordž Flojd bio samo simptom rasne nepravde i tenzija koje su jednako duboko ukorenjene u svaki aspekt američkog društva kao i one dijametralno suprotne vrednosti poput slobode. Još je manje verovatno da će Afroamerikanci oprostiti ovo Trampu. Ali, ko zna šta još može da se desi? Novembar je još uvek daleko, makar za američke prilike.