Da li je Tramp predsednik svih Amerikanaca?

SAD tonu u talas nasilja. Od Kalifornije do Njujorka, od Mineapolisa do obale Teksasa: neredi su proteklih dana izbili u više od 75 gradova. U Njujorku gore automobili, u Los Anđelesu se pljačka, piše Dojče vele. „Ovo više nisu protesti“, kaže Erik Garseti, gradonačelnik Los Anđelesa. „Ovo je uništavanje.“

"Ne mogu da dišem"

Povod za sve to bila je nasilna smrt Džordža Flojda. Taj građanin crne boje kože ubijen je prošlog ponedeljka u policijskoj akciji u Mineapolisu. Bio je to tragični događaj, ali ne i usamljena pojava kada je reč rasističkom nasilju policije u SAD. Flojdove poslednje reči, „Ne mogu da dišem“, postale su parola demonstracija koje se održavaju širom zemlje, a kakve SAD decenijama nije videla. Tuga i ogorčenje ustupili su mesto besu i nasilju.Tragična Flojdova smrt dodatno podstiče suštinsku debatu u SAD: o socijalnoj podeljenosti te zemlje. Korona-kriza pri tome deluje kao akcelerator požara koji pokazuje nejednakost društva jasnije nego ikad pre. Onaj ko pre pandemije nije imao regularan posao, normalno zdravstveno osiguranje i ušteđevinu, nemilosrdno je izložen virusu. Natprosečno često to u SAD pogađa crnce i Latinoamerikance. I nije samo broj zaraženih i umrlih u tim grupacijama veći, obični radnici iz tih delova društva su prvi koji su izgubili posao. S druge strane, beloj srednjoj klasi je u navećem broju slučajeva omogućeno da radi od kuće, često uz punu platu.

Nema alternative

„Verujem da se zemlja suočava s najtežom krizom od Drugog svetskog rata“, smatra politikolog iz Bona, Kristijan Hake, stručnjak za SAD. Na jednoj strani je, kaže, vidljiva frustracija zbog rasizma koja je s Flojdovom smrću ponovo izbila i postala radikalnija, a s druge su ekonomski pad i unutrašnjepolitički problemi SAD. A tu su i posledice korone, koje sve više Amerikanaca dovode do očaja. „Flojdova smrt samo je iskra koja je zapalila čitavu zemlju“, kaže Hake.

Tramp nije predsednik svih Amerikanaca

Taj proključali bes Amerikanaca nije nov fenomen. To kaže čovek koji je godinama živeo u SAD, pa čak i učestvovao u predizbornoj kampanji Demokrata. Julijus van de Lar se 2007. i 2008. godine angažovao kao volonter u mobilizaciji glasača u ključnoj američkoj saveznoj državi Ohajo, piše DW. I tada je, kaže, društvo bilo podeljeno. I tada se dskutoalo o policijskom nasilju i rasizmu. Ali diskriminacija crnaca nije bila u toj meri vidljiva kao danas. „Danas imamo pristup video-snimcima, a te scene ne ostavljaju meste za nekakve interpretacije“, kaže Van der Lar.

Predsedniku Trampu, međutim, sve to ide na ruku. On živi od toga što američke građane okreće jedne protiv drugih. „Tramp je prvi predsednik koji sebe vidi kao predsednika samo jedne strane“, kaže Van der Lar. Umesto da bude predsednik svih Amerikanaca – bez obzira da li su crni ili beli, siromašni ili bogati – on se brine pre svega za svoje najvećim delom bele birače koji bi trebalo da mu u novembru omoguće novi mandat.

Šansa za Trampa

Zbog toga što je zakazao u korona-krizi, izgubio je dosta poena. Kako bi skrenuo pažnju s toga, on sada ciljano manipuliše, tvrdi Van de Lar. Tramp polarizuje društvo kako bi mobilisao birače – to je njegova strategija, smatra Van de Lar.„Bojim se da bi njegova strategija mogla da bude uspešna“, procenjuje politikolog Hake. Amerikanci se, kaže, u krizama tradicionalno okreću svom predsedniku. A Tramp pritom, kako navodi Hake, predstavlja mnogo toga arhetipsko američkog: materijalizam, sebičnost, bezobzirni osećaj slobode i belačku aroganciju. „Sve to u SAD nailazi na više odobravanja nego što mi u Evropi to obično mislimo. Strahujem da se brojni belci u svom rasizmu sada osećaju potvrđenim.“