0
BBC je jutros objavio reportažu iz istočne Ukrajine u kojoj donosi najnovije informacije o naletu ruske vojske nakon pada ključnog grada Avdijevke. Kako navodi dopisnik Džejms Voterhaus, u istočnoj Ukrajini se tok rata nije samo promenio nego i ubrzano stiska. "Znamo šta sledi", kaže Marija dok pakuje TV u svom stanu u Kostjantjinivki. Poslaće ga u Kijev pre nego što tamo otputuje sa svojim sinom. "Umorni smo po ceo dan, patimo od napadaja panike. Stalno je depresivno i uplašeni smo", kaže ona.
U febrauru je, podsetimo, Rusija zauzela strateški važan grad Avdijevku. Od tada su osvajači napredovali dalje na zapad i zauzeli nekoliko sela. Ukrajina kaže da se njene snage „drže“. Ali ruske snage sada napadaju u pet područja duž linije fronta od 1.100 kilometara. A upravo su u istočnoj regiji Donjeck ukrajinski branioci na najvećoj kušnji. Ljudi u gradovima kao što su Pokrovsk, Kostjantjinivka i Kramatorsk sada se suočavaju s linijom fronta koja se ubrzano približava, pa čak i sa okupacijom, prenosi Index.hr.
Marija i njena majka Tetjana osećaju kako život postaje sve teži kako se Rusi približavaju.
Njihov grad je prepun znakova pretnje koja se približava, udaljena tek 30-ak kilometara. U gotovo svakoj ulici oštećena je poneka zgrada. Radnici menjaju zlatne ploče na crkvi koje su u napadu projektilom na susednu železničku stanicu sada potpuno uništene.
Teskoba ispunjava hladan vazduh u gradu, nekada delu industrijskog centra bivšeg Sovjetskog Saveza. Rusija polako uništava ukrajinske gradove dok pokušava da ih zauzme. Toga se Ukrajinci ovde najviše boje.
Marija govori da njena majka Tetjana ostaje, ali je uverena da će i ona na kraju otići. „Već sam dvaput otišla, kakvog to ima smisla. Svuda je strašno. Cela zemlja gori“, govori. Jedno je ostati u svom domu što duže možete, drugo je rizikovati smrt ili rusku okupaciju. Iako je cela Ukrajina ratna zona, regija Donjeck je ratište. Kada prolazite kroz gustu šumu i prostran, neravan teren, uvek se osećate kao da se približavate centru sukoba“, kaže Tetjana, koja živi u stanu iza ugla.
Jaka topnička paljba može se čuti na udaljenosti od čak 40 kilometara, taj zvuk je konstanta. S jedne točke gledišta može da se vidi erozija ukrajinske teritorije. Dim se diže iz smera Avdijevke, grada koji je Rusija nedavno zauzela, ali i Horlivke, koju kontroliše od 2014.
Rusija koristi svoju brojčanu nadmoć, ali nadmoć u vazduhu i te rezerve oružja kako bi neumorno nastavila da napreduje, a naročito u vreme kada je zapadna vojna pomoć Ukrajini pri kraju ili je koči domaća politika.
U blizini se nalazi široka dolina s nekoliko vodenih rezervoara. Ukrajina kaže da će ovaj prirodni krajolik omogućiti njenim snagama da „stabilizuju“ liniju fronta. Možda su nakon nekoliko haotičnih povlačenja u prošlosti ukrajinski generali voljni da privremeno ustupe teritoriju u nadi da se može dugoročno osloboditi. S druge strane fronta nalazi se manjina ljudi koju su Ukrajinci nazivaju „ždunima“. To je pogrdna reč koja znači „konobari“, a odnosi se na one koji su proruski orijentisani i jedva čekaju okupaciju.
Ali ta reč se ne odnosi na sve koji ignorišu ponude za evakuaciju. Neki jednostavno odbijaju da napuste svoje domove i navikli su na stalnu opasnost. Valerij nije jedan od njih. Nakon što je njegov dom u selu Toretsk dvaput umalo granatiran, on uzima svoje stvari i unuka Denisa i odnosi ih na dogovoreno mesto preuzimanja. Rusi su udaljeni samo pet kilometara. Komšije žele dobro Valeriju i Denisu, ali i dalje odbijaju da odu. Njih dvojica se potom ukrcavaju u oklopno policijsko vozilo.
„Već sam proživeo svoj život“, kaže 67-godišnjak na drugom kraju svog putovanja u Kostjantinivki pa dodaje: „Ali moram da spasim malenoga.“
Evakuacija iz naselja na prvoj liniji je obavezna za porodice s decom. Uprkos tome, 15 dece još uvek je ostalo u Torecku. Anton Pron iz policijskog odreda za evakuaciju, tzv. Belih anđela, koji pomaže u evakuaciji ljudi iz gradova na prvoj liniji, kaže da je situacija svakim danom sve gora. „Stalno nas granatiraju. Neprijateljska avijacija radi sve vreme. Rusi bacaju bombe samo na stambene kuće“, kaže on.
Pročitajte još...
Ovih dana železnička stanica u obližnjem gradu Kramatorsku poslednja je stanica za pristigle snage, ali i sve više civila natovarenih torbama.
Daleka tutnjava topništva služi ili kao otrežnjujuća dobrodošlica ili kao razlog za odlazak. Parovi se dugo grle na platformi okruženoj teretnim vozovima, koji pružaju zaštitu u slučaju raketnog udara. Najmanje 61 osoba ubijena je ovde 2022. godine. Tragovi šrapnela još uvek se vide na pločniku. Reporter BBC-ja razgovara s Alom, koja čeka svoj voz za Kijev. „Pre godinu dana mislili smo da ćemo dobiti pomoć sa Zapada i da će naša kontraofanziva uspeti, ali više ne“, kaže ona.
„Pre su ljudi verovali, ali sada ne“, dodaje. Ukrajina se nada da će njene istočne regije jednog dana ponovno biti mesto gde će biti bezbedno za život. Trenutno nije jasno čemu će se vratiti ljudi koji sad odlaze. Pojačaju li ruski osvajači napredovanje u Donjecku, biće sve teže odgovoriti na pitanje gde će se zaustaviti“, dodaje.
