Bivši šef diplomatije Severne Makedonije o pobedi studenata: Retka šansa jedne nove generacije da država pripada svima

Piše Nikola Dimitrov

Srbiji ovih dana od srca želim da uspe. Kao sused i prijatelj, radujem se nadi koju su njeni mladi ljudi probudili i solidarnosti koju su okupili. Voleo bih da im ta snaga pomogne da izgrade pravedniju državu. Takva Srbija bila bi ohrabrenje i za nas u Severnoj Makedoniji, gde dobro znamo koliko nade može da stane u jednu priliku za promenu.

Prateći pobedu studentskog pokreta u Srbiji, ovih dana često razmišljam o onome što smo mi u Makedoniji sanjali pre desetak godina. I o tome koliko smo od tih snova uspeli da ostvarimo.

Ne usuđujem se da povlačim jednostavne paralele. Srbija 2026. nije Makedonija 2016. godine. Srpski studenti su izgradili autentičan, decentralizovan pokret, iz kojeg je proistekla izborna lista koja je upravo osvojila parlamentarnu većinu. Naš građanski bunt bio je drugačiji, a promena vlasti odvijala se kroz složenu političku krizu, pregovore, izbore i formiranje nove parlamentarne većine.

Različiti su politički konteksti, istorijske okolnosti i način na koji su se pokreti organizovali.

Ali postoji nešto što nas povezuje. I u Srbiji i u Makedoniji građani su izašli na ulice ne samo zato što su želeli da jedna vlast ode, već zato što su izgubili poverenje u državu koja je trebalo da im služi. U institucije koje su postale instrument političke moći. U pravosuđe koje ne deli pravdu jednako za sve.

U Srbiji je tragedija u Novom Sadu, sa 16 izgubljenih života, otvorila pitanje odgovornosti, korupcije i zarobljenih institucija. Kod nas je otkriće masovnog prisluškivanja ogolilo razmere zloupotrebe vlasti i političke kontrole nad državom.

U oba slučaja, iza neposrednog povoda stajalo je mnogo veće pitanje: kome pripada država?

Ono što bih želeo da podelim sa srpskim prijateljima nije recept za uspeh. Takav recept nemam. Naprotiv, želeo bih da ponudim nekoliko razmišljanja o našim greškama. Možda poneka od njih može biti korisna.

Šesti oktobar i ono što dolazi posle pobede

U Srbiji, naravno, postoji i vlastito iskustvo.

Peti oktobar 2000 doneo je kraj Miloševićeve vlasti, političke slobode i veliku nadu da zemlja može početi iznova.

Ali ostalo je i čuveno pitanje šestog oktobra. Šta se dogodilo sa starim strukturama, bezbednosnim aparatom, političkim privilegijama i mrežama moći? Koliko je zaista promenjen način na koji država funkcioniše?

Ne mislim da je pošteno čitavu postpetooktobarsku istoriju svesti na neuspeh. Bilo je stvarnih promena, kao što je bilo i ogromnih prepreka.

Ipak, činjenica da se Srbija dvadeset šest godina kasnije ponovo suočava sa pitanjem oslobađanja institucija od političke kontrole govori koliko je taj posao težak i koliko lako može ostati nedovršen.

U tome vidim zajedničku nit između srpskog i makedonskog iskustva. Lakše je promeniti vlast nego pravila po kojima se vlada.

Svaka nova vlast nasleđuje instrumente kojima je prethodna upravljala državom. Mogućnost da utiče na imenovanja, javna preduzeća, tužilaštvo, policiju, medije, javne nabavke. I tada se pojavljuje iskušenje: zašto bismo se odrekli tih instrumenata kada ih sada možemo koristiti za dobre ciljeve?

Tu počinje klizanje nazad. Jer sistem u kojem pravda zavisi od dobrih namera onih koji vladaju nije pravedan sistem. To je samo sistem koji trenutno ima drugačije gospodare.

Prava promena počinje kada se nova vlast odrekne mogućnosti da radi ono zbog čega je kritikovala staru.

Obećanje koje smo dali sami sebi

Kada je počela politička kriza u Makedoniji, živeo sam u Holandiji. Organizovao sam proteste makedonske dijaspore u Hagu i Amsterdamu. U aprilu 2015. objavio sam tekst u New York Timesu pod naslovom Macedonia Steps Backward.

Vratio sam se u Skoplje i 17. maja 2015, na velikom građanskom protestu protiv vlasti Nikole Gruevskog, održao govor. Bio je to najveći skup Šarene revolucije.

Sećam se tog osećaja. Hiljade ljudi različitih uverenja, nacionalnosti i životnih priča. Nisu svi bili pristalice opozicije. Nisu svi delili iste političke stavove. Ali delili smo nešto važnije: osećaj da država više ne pripada građanima.

Moji roditelji su tokom devedesetih bili istaknuti članovi VMRO-DPMNE, stranke koju je tada predvodio Gruevski. Pa ipak, svakodnevno su marširali na protestima. Nisu promenili svoja uverenja zato što su zavoleli neku drugu partiju. Protestovali su zato što su verovali da su pravda i javni interes važniji od partijske pripadnosti.

To mi je i danas jedna od najvažnijih uspomena na taj period.

U svom govoru sam tada rekao da smo došli da vratimo državu građanima. Ali najvažniji deo govora nije bio upućen Gruevskom. Bio je upućen nama samima.

Rekao sam:

„Ko god dođe posle Gruevskog, držaćemo ga pod pritiskom.“

A zatim sam pokušao da objasnim šta to znači.

Ako danas tražimo nezavisno pravosuđe, sutra ne smemo da postavljamo svoje sudije. Ako tražimo jednake šanse bez partijskih knjižica, sutra ne smemo da tražimo posao preko partije koju podržavamo. Ako tražimo slobodne medije, sutra ne smemo da pokušavamo da ih kontrolišemo. Ako tražimo snažne institucije, sutra ne sme biti naših i njihovih kompanija, nameštenih javnih nabavki i zloupotrebljenih inspekcija.

Govorio sam da je vreme za revoluciju savesti.

Nisam tada mogao da znam da ću, dve godine kasnije, postati ministar spoljnih poslova u vladi koja je došla posle Gruevskog.

Ali sam znao, kao što su znali i mnogi drugi, šta je zapravo trebalo da bude smisao promene.

Nismo želeli samo drugačije ljude na vlasti. Želeli smo drugačiju državu.

Šta smo uradili sa tom šansom?

Ne želim da budem nepravedan prema promenama koje su usledile. Makedonija je posle 2017. napravila važne demokratske i spoljnopolitičke iskorake. Otvoren je politički prostor. Bilo je hrabrih odluka i stvarnih rezultata. I možda je najbolja potvrda da te promene nisu bile uzaludne upravo činjenica da danas i VMRO-DPMNE, ponovo na vlasti, pod vođstvom Hristijana Mickoskog vlada znatno demokratičnije nego u vreme Nikole Gruevskog. To ne znači da nema ozbiljnih problema, već da se zemlja ipak promenila. Neke demokratske tekovine pokazale su se trajnijim od političkih većina koje su ih omogućile.

Ali kada je reč o onome što je bilo u srcu građanskog protesta — o pravdi, odgovornosti i oslobađanju institucija od političke kontrole — ne mogu da kažem da smo ispunili svoje obećanje. Naprotiv.

Postepeno je postajalo jasno da je Socijaldemokratski savez, partija koja je predvodila novu vladu, gubio iz vida osnovni razlog zbog kojeg je dobio šansu da vlada: da uspostavi pravdu jednaku za sve.

Ne znam da li ideali njegovih tadašnjih lidera nikada nisu bili sasvim isti kao ideali građanskog pokreta. Ili jednostavno nisu imali dovoljno snage i integriteta da raskinu sa duboko ukorenjenom političkom tradicijom — shvatanjem politike kao dućana, u kojem se trguje položajima, uticajem, uslugama i lojalnošću.

Možda je bilo i jednog i drugog. Ali rezultat je ono što je važno.

Naročito bolno bilo je iskustvo Specijalnog javnog tužilaštva, osnovanog da istraži ozbiljne zloupotrebe otkrivene prisluškivanim razgovorima.

Ta institucija trebalo je da postane simbol kraja političke nekažnjivosti. Umesto toga, njena čelnica završila je osuđena u korupcionaškoj aferi povezanoj upravo sa zloupotrebom tužilačke moći. Tada smo na bolan način shvatili koliko integritet ljudi na ključnim mestima znači za sudbinu jedne promene.

Тo nije bila samo još jedna afera. Bio je to poslednji, prilično dugačak ekser u kovčegu u kojem je ležala naša nada da će pravda konačno biti oslobođena političkih i drugih moćnih interesa. Ono što je usledilo nije donelo mnogo utehe. Dugotrajni postupci, zastarevanje predmeta, a zatim i izmene Krivičnog zakonika 2023. godine, koje su dodatno oslabile procesuiranje visoke korupcije.

Kada institucija zamišljena kao odgovor na sistemsku nepravdu sama postane simbol zloupotrebe, šteta nije samo pravna ili politička. Ona razara poverenje građana u mogućnost da pravda uopšte postoji. A bez tog poverenja teško je obnoviti demokratsku zajednicu.

Ne pišem ovo kao neko ko je događaje posmatrao sa strane. Posle promene vlasti bio sam ministar spoljnih poslova, a kasnije potpredsednik Vlade zadužen za evropske poslove.

U oblastima za koje sam bio odgovoran pokušavao sam da se držim upravo onih principa za koje smo se borili na ulici. U diplomatiji smo napravili ozbiljan zaokret od partijskih imenovanja ka profesionalnim, karijernim diplomatama. Bio sam saveznik novinarskih udruženja u borbi za slobodne medije i nastojao da menjam ustaljene političke prakse tamo gde sam mogao.

Bilo je, dakle, i stvarnih promena. Ipak, ostaje gorčina zbog toga što najvažnije obećanje našeg građanskog bunta — pravda jednaka za sve — nije ispunjeno.

Upravo zato ovo iskustvo želim da podelim. Zato što znam koliko je teško menjati ukorenjene navike političkog sistema, čak i kada postoji iskrena volja da se to učini.

Jedna nada, bez saveta

Srpski studentski pokret ima svoje posebne prednosti, ali i izazove koje naše iskustvo ne može unapred da objasni. Njegova autonomija, način odlučivanja i sposobnost da mobiliše društvo daleko izvan tradicionalnih partijskih struktura predstavljaju značajne razlike u odnosu na našu situaciju. I program koji su studenti ponudili pokazuje da pitanje nezavisnih institucija i borbe protiv korupcije nije ostavljeno za kasnije.

To je ohrabrujuće. Ali znam iz iskustva koliko je velika razlika između principa koje zastupamo dok se borimo za promenu i odluka koje donosimo kada dobijemo mogućnost da vladamo. Zato ne bih studentima u Srbiji delio savete. Posebno ne iz zemlje u kojoj i sami imamo toliko nedovršenog posla.

Mogu samo da kažem šta bih voleo da smo mi bolje razumeli.

Da građanski pokret ne sme da prestane da bude savest promene čim njegovi ljudi uđu u institucije. Da politička lojalnost nikada ne sme postati važnija od principa zbog kojih je promena počela. Da nezavisnost pravosuđa mora važiti i onda kada tužilac počne da istražuje naše ljude. I da pravda ne znači samo kazniti moćne iz prethodnog režima.

Pravda je i kada mladi lekar može da dobije posao bez partijske veze. Kada preduzetnik ne mora da poznaje ministra da bi dobio poštenu šansu. Kada policajac ne pita čiji je sin čovek kojeg zaustavlja. Kada institucija jednako štiti onoga ko je glasao za vlast i onoga ko je protiv nje. Možda je to najjednostavniji, a ujedno i najteži test svake demokratske promene.

Da se država više nikada ne deli na njihove i naše.

Dok sam gledao slike iz Srbije, setio sam se kraja svog govora iz maja 2015. godine. Pozvao sam tada na revoluciju savesti i novi početak. Deset godina kasnije, još verujem u tu ideju. Ali sa mnogo manje naivnosti.

Ne znam kako će izgledati naredne godine u Srbiji. Znam samo koliko su retki trenuci kada jedno društvo dobije priliku da promeni ne samo vlast, već i način na koji vlast funkcioniše. Zato celoj Srbiji, i onima koji su podržali studente i onima koji nisu, želim ono što mi u Makedoniji nismo uspeli da ostvarimo.

Da se jednog dana uspeh ove promene ne meri samo time ko je izgubio, a ko osvojio vlast, već time što je izgrađena država u kojoj pravda pripada svima, a niko, pa ni oni koji su promenu doneli, nije iznad zakona.