8
Diplomatski napori za okončanje rata u Ukrajini poslednjih dana su dodatno intenzivirani, podstičući evropske zemlje da ozbiljnije razmotre mogućnost slanja mirovnih snaga. Kada je francuski predsednik Emanuel Makron pre godinu dana prvi put pomenuo ideju evropskih snaga za osiguranje postratne bezbednosti Ukrajine, ona nije naišla na širu podršku niti su je analitičari smatrali realnom. Međutim, sada se situacija menja.
Specijalni izaslanik SAD-a za Ukrajinu i Rusiju, Kit Kelog, sugerisao je da Evropa neće imati značajnu ulogu u pregovorima o budućnosti Ukrajine, što je podstaklo evropske lidere da se pozicioniraju kao ključni akteri. Nedavni američko-ruski pregovori u Rijadu, održani 18. februara, dodatno su pojačali pritisak.
Holandski premijer Dik Šuf jasno je poručio da Evropljani moraju odlučiti šta mogu ponuditi kako bi osigurali „mesto za stolom“.
Bivši visoki zvaničnik NATO-a Džejmi Šej procenjuje da bi za ovakvu misiju bilo potrebno oko 50.000 vojnika, što bi značilo ukupnu vojnu strukturu od 150.000 trupa uz besprekornu rotaciju. Nedavni sastanak u Parizu, održan 17. februara, nije doneo konkretne zaključke, ali je debata o slanju trupa u Ukrajinu postala ozbiljna tema među evropskim liderima, piše Radio Slobodna Evropa.
Britanski premijer Kir Starmer ulaže politički kapital u ovu ideju, ali istovremeno naglašava da bi misija zahtevala podršku Sjedinjenih Američkih Država, pre svega u vidu vazdušnih snaga.
Međutim, britanska vojska suočava se s ozbiljnim problemima. Bivši načelnik britanske vojske Ričard Danat tvrdi da je vojska toliko oslabljena da ne može voditi ovakvu operaciju. Poslednjih godina britanska vojska je pretrpela značajne rezove, a procene pokazuju da je trenutno „nedovoljno pripremljena“ za suočavanje s ruskom pretnjom.
Slične sumnje izražavaju i francuski analitičari, ističući da je Francuska vojska iscrpljena višegodišnjim vojnim operacijama u Africi i da nije spremna za visokointenzivne sukobe poput onog u Ukrajini.
„Imamo samo šest lansera dalekometnih raketa i nemamo ozbiljne kapacitete za borbu protiv dronova“, upozorio je Leo Peria Pejgnje iz Francuskog instituta za međunarodne odnose.
Sa druge strane, Švedska i Holandija signalizirale su spremnost da pod određenim uslovima pošalju trupe, dok je Poljska kategorično odbacila tu mogućnost.
Nemački kancelar Olaf Šolc, koji je ranije napustio pregovore u Parizu, izjavio je da ga „iritira“ preuranjena diskusija o evropskim mirovnim snagama.
Međutim, politički faktori bi mogli promeniti ovu situaciju. Ankete sugerišu da će Šolcova Socijaldemokratska partija (SPD) izgubiti savezničke izbore 23. februara, ali će ostati na vlasti još nekoliko meseci dok se ne formira nova vlada. Očekuje se da bi Hrišćansko-demokrata unija (CDU) mogla preuzeti vođstvo, a njen predstavnik Jirgen Hart ne isključuje mogućnost slanja nemačkih trupa pod zastavom Ujedinjenih nacija.
„Ne odbacujem vojnu ulogu Nemačke ako bi postojalo mirovno rešenje zasnovano na rezoluciji UN-a“, rekao je Hart.
Postavlja se ključno pitanje – koliko je realno da Evropa formira vojnu misiju u Ukrajini? Bivši ministar spoljnih poslova Moldavije Niku Popesku upozorava da bi svaka misija zavisila od odluke Saveta bezbednosti UN-a, gde bi Rusija mogla staviti veto.
„Većina diskusija ne vodi se o klasičnim mirovnim snagama, već o mehanizmima odvraćanja“, kaže Popesku.
Džejmi Šej, bivši portparol NATOA-A ističe i druga ključna pitanja.
Da li bi NATO snage, trenutno raspoređene na istočnim granicama Alijanse, bile preusmerene u Ukrajinu? Poljska se tome oštro protivi.
Da li je pametnije ulagati u jačanje ukrajinske vojske umesto formiranja evropskih mirovnih snaga? Danska smatra da je to bolji put.
Pored ovih vojnih i političkih izazova, evropsko javno mnjenje takođe igra značajnu ulogu. Ankete pokazuju nizak nivo podrške za direktno vojno angažovanje evropskih trupa u Ukrajini. Strah od eskalacije je realan – čak i u neborbenoj ulozi, evropski kontingenti bi mogli biti meta napada. Pravila angažmana morala bi jasno definisati kako reagovati ako ruske snage otvore vatru, a političke posledice eventualnih gubitaka bile bi ogromne.
„To će biti izuzetno teško sprovesti“, kaže Niklas Granholm iz Švedske agencije za istraživanje odbrane.
„Ako pogledate mapu Evrope, primetićete ono što ja zovem ‘osovinom straha’. Istočne članice EU vrlo jasno osećaju rusku pretnju, dok u zapadnim zemljama to nije tako očigledno“.
Bez obzira na rastuću zabrinutost zbog američko-ruskih pregovora i osećaja da Evropa gubi uticaj u odlučivanju o sudbini Ukrajine, realna vojna sposobnost evropskih zemalja ostaje ograničena. Francuska i Velika Britanija, dve najjače vojne sile EU, suočene su sa nedostatkom resursa i političkim otporom kod kuće. Nemačka i Poljska, koje imaju snažne vojske, trenutno nisu spremne da preuzmu lidersku ulogu u ovakvoj misiji. Ukoliko SAD ne budu spremne da obezbede vazdušnu podršku i logistiku, šanse za uspeh evropske mirovne misije u Ukrajini ostaju veoma neizvesne.
