0
Posle vesti da je američki senator iz Vermonta Berni Sanders odlučio da se povuče sa primarnih izbora u Americi, odnosno trke za demokratsku nominaciju za predsedničke izbore u SAD, uveliko se polemiše kakav će uticaj povlačenje imati na njegovu političku karijeru, zaostavštinu, ali i ukupno gledanu američku levicu. Upravo o ovim pitanjima Nova.rs razgovarala je sa predsednikom Libeka i glavnim i odgovornm urednikom Talas.rs Milošem Nikolićem, i Ivicom Mladenovićem, glavnim urednikom srpskog izdanja Le Monde Diplomatique.
1. Da li je povlačenje Bernija Sandersa iz trke za demokratsku nominaciju njegova politička smrt?
Ivica Mladenović: Politička smrt je možda preoštra kvalifikacija, jer je u pitanju neko ko je još uvek poslanik u američkom Senatu, ali je manje-više jasno da su ovim činom završene njegove predsedničke ambicije.
Sanders će sledece godine napuniti 80 godina, i zaista nije realno očekivati da bi mogao da bude kandidat na predsedničkim izborima 2024. godine, naročito imajući u vidu da niko u Sjedinjenim Državama ne ulazi u kampanju ukoliko nije siguran da može da izgura dva predsednička mandata. U svakom slučaju, ovaj njegov neuspeh ne znači i kraj za američku levicu jer je, zahvaljujući upravo Berniju Sandersu, ona jača nego ikada u recentnijoj istoriji ove države.
Miloš Nikolić: Sandersova politička eutanazija bez sumnje predstavlja kraj njegovih ambicija na američkoj nacionalnoj pozornici. Sanders bi 2024. godine imao 82 godine. Imajući u vidu da je u oktobru prošle godine imao infarkt posle koga su mu ugrađena dva stenta, bilo bi veoma ambiciozno zamisliti ga da za 4 godine može ponovo da vodi kampanju.
Međutim, iako se povukao iz najvažnije političke trke na svetu, Sanders na neki način ostaje kao pozadinski statista u igri. Trenutno njegova je želja da do partijske konvencije proba što više ideološki da utiče na Džoa Bajdena i da uz pomoć svojih delegata makar simbolično oboji programsku platformu Demokratske partije – inače partije koje nikada nije postao član.
Ovo je značajan detalj kada govorimo o Sandersovoj političkoj smrti i njegovoj zaostavštini. Sanders nije bio konvencionalni američki političar u trci za predsedničku nominaciju. Bio je bliži nekoj vrsti misionara – više je bio zainteresovan za ideološki uticaj na birače i pronalaženje alternativnih načina da ih okupi nego što je želeo da koristi oprobane metode kampanja, građenja koalicije i strategije pobede. U političkom smislu Sanders će sada trgovati sa Bajdenom kako bi svoje razočarane podržavaoce pozvao da ipak stanu iza njega.
2. Pol Krugman iznosi tezu da je Viskonsin dokaz da američka demokratija umire i da je Sanders ovog puta žrtva republikanaca, a ne umerene struje Demokratske stranke. Ko je – ili šta – srušio Bernija ovog puta?
Ivica Mladenović: Krugman je poznat kao neko ko nije blagonaklon prema Sandersu. Štaviše, na prethodnim primarnim izborima ga je otvoreno kritikovao u korist establišmenta Demokratske stranke i Hilari Klinton.
Njegov apsolutni prioritet je poraz republikanaca, i u tom smislu treba tumačiti ovu tezu o umiranju demokratije, evocirajući Viskonsin i orbanizaciju Sjedinjenih Država. Ja ne bih rekao da je Sanders nečija žrtva, jednostavno je izgubio u duelu za koji smo od početka znali da će biti neravnopravan.
Zaista je fascinantno da je u kontekstu medijske i svake druge dijabolizacije on u jednom momentu postao glavni pretendent za osvajanje predsedničke nominacije. Ipak, kada je establišment uvideo da takva opasnost nije nerealna, svi levo i desno liberalni kandidati su se ujedinili protiv njega i pružili podršku Bajdenu, a s druge strane, Elizabet Voren, koja je ideološki najbliža Berniju, tvrdoglavo i nerazumno je ostala u trci, iako je bilo jasno da nema nikakvih šansi da ostvari dobar rezultat.
Borba bi bila neizvesnija da je ona ranije podržala Sandersa. Videli ste da je razlika u osvojenim glasovima između Bajdena i Sandersa bila veoma mala u nekim državama. U svakom slučaju, Sanders je dobro iskoristio strukturu Demokratske stranke kako bi svoje ideje ubacio u mejstrim, ali je s druge strane ponovnim učešćem na u osnovi izrazito neravnopravnim izborima iste legitimisao, kao i sve manipulacije demokratskog establišmenta da ga spreče da postane kandidat Demokratske stranke.
Sa druge strane, Demokratska stranka je sebi time učinila medveđu uslugu jer će Tramp protiv Bajdena moći da igra na istu kartu kao i na prethodnim izborima protiv Klintonove, uz veliku šansu da opet pobedi.
Miloš Nikolić: Bernija su srušili birači Demokratske stanke. I to oni na koje je najviše računao. Ne samo da kod njih nije uspeo da održi entuzijazam iz 2016. već je doveo do toga da se uopšte postavi pitanje – otkud neutemeljena očekivanja o nekakvoj revoluciji u Americi ako su upravo mladi i levo orijentisani birači zapravo podbacili u podršci? To bar pokazuju nalazi do kojih je došao analitičar uglednog tink tenka Brukings.
Udeo mladih (17-29) koji su glasali na primarnim izborima Demokratske partije 2020. manji je u čak 11 od 12 država u odnosu na glasanje 2016. Sanders je uspeo da podstakne veći broj mladih da glasaju samo u jednoj državi, u Ajovi i to za 6 procentnih poena. U svojoj matičnoj državi Vermontu 2016. dobio je 86% glasova mladih, dok ove 2020 to bilo značajno manje 51%.
Zamišljeni osnovni nosioci Bernijeve političke revolucije ipak nisu ”osetili žar”. Zašto je to tako – jeste zapravo najveće pitanje pred kojim se nalazi američka politička levica.
Što se tiče Krugmana i njegovog stava mislim da je u pitanju tipična zamena teze i pronalaženje izgovora. Sanders je posle poraza u Južnoj Karolini i posle tzv. Super utorka gde je Bajden pobedio u 10 od 15 mesta bio u zaostatku od više od 300 delegata. Bajden je pobedio u čak 83% okruga u kojima je Sanders pobedio Hilari Klinton 2016. Jednostavno, Bajden je više nego dominantno nadigrao Sandersa. Sanders je izašao iz trke kako bi sačuvao dostojanstvo i kakav-takav uticaj koji sam spomenuo ranije. To što Sandersa nije podržala čak ni ideološki najbliža koleginica Elizabet Voren dovoljno govori koliko je levi sektor potpuno politički razjedinjen i nespreman da razmišlja strateški.
3. Šta će levica u Americi naučiti iz ovoga?
Ivica Mladenović: Bez obzira na to koliko je evropskim levičarima socijaldemokratski program Bernija Sandersa delovao previše umeren, a imao je nekih ozbiljno problematičnih političkih odluka i izbora, zaista mu treba odati priznanje da je svojom pojavom probudio nadu širom sveta da bi na talasu njegove pobede i radikalna levica mogla dobiti na zamahu.
Pročitaj i:
Sjedinjene Države su jedina globalna sila, i unutarpolitički odnosi u njoj imaju svoju ekspresiju na globalnom planu. Videli ste kako su razni politički mračnjaci dobili krila nakon Trampove pobede 2016. godine. Sandersov značaj i značenje za svetsku levicu je tim veći ukoliko se setimo da je na prošlim primarnim izborima krenuo kao apsolutni autsajder, da bi tokom kampanje uspeo da oko sebe okupi većinu progresivnih pokreta u Sjedinjenim Državama i pitanje socijalnih rascepa, posle toliko decenija, postavi u centar javne debate.
U tom smislu se slažem sa Žižekom da je Berni Sanders veći revolucionar od brojnih samproklamovanih revolucionara purista.
Ja se nadam da će Sandersovo iskustvo pomoći levici u Sjedinjenim Državama da shvati koliko je važno da se levica čvrsto oslanja na društvene pokrete i zdrave snage u sindikatima, ali i da u narednom periodu uđe spremnija u radikalniju borbu protiv vladajuće oligarhije. Nije nerealno da će ove aktuelne društvene i političke protivurečnosti kasnog kapitalizma dalje intenzivirati klasnu borbu i otvoriti novi prostor za levicu.
Miloš Nikolić: Ukoliko levica zapravo hoće da se bavi politikom, odnosno da nekada stvori ozbiljnu priliku da dođe na vlast, moraće da nauči da pristup ideološkog mesije koji zaobilazi Demokratsku partiju, napada i jedan i drugi establišment i očekuje da se ljudi ponašaju u skladu sa receptima prevaziđene marksističke doktrine o klasnoj svesti i klasnoj borbi, inače odavno odbačene u političkim naukama po pitanju ponašanja birača u SAD-u, teško da može da daje drugačiji rezultat od ovog do sada.
Na kraći rok, levi deo Demokratske partije pokušaće da utiče na Bajdena da pre svega prihvati ideje koje se tiču državno finansiranog zdravstvenog osiguranja, otpisa studentskih kredita i borbe protiv klimatskih promena. Na srednji rok, videćemo da li će ovaj deo ipak prihvatiti konvencionalni pristup politici ili će nastaviti da razrađuje maglovite i za sada neutemeljene ideje o političkoj revoluciji koja je iza ugla koji nikako da se pojavi.
U ideološkom smislu videćemo kako će ovaj deo partije da pomiri identitetsku politiku i težnju da se državnim intervencijama utiče na ekonomske tokove. Sumnjam da će Sandersov marksistički pristup da opstane na srednji rok. Političari i političarke mlađe generacije videli su kako ta politika gubi već dva puta. Ideološko klatno Demokratske partije se jeste pomerilo ulevo. Ali mejnstrim ipak nije napadnut i deluje jače nego pre četiri godine.
Treba voditi računa da je levica Demokratske partije sklona ekonomskom populizmu i demagogiji koja se ogleda u neutemeljenim obećanjima i predlozima o ekstremnim povećanjima javne potrošnje.
4. Da li je “klasni rat” propala politika?
Ivica Mladenović: Klasni rat je ekstremni oblik klasne borbe, koja je pak istorijska vertikala u postojanju ljudskih društava. Neki liberalni aktivisti to ne znaju, ali u marksizmu je, na primer, borba za popravljanje uslova rada u radnim organizacijama ustvari klasna borba nižeg intenziteta, dok bi socijalna revolucija bila klasni rat, ili klasna borba najvišeg intenziteta.
Američki milijarder Voren Bafet je svojevremeno u trenutku iskrenosti izjavio da klasna borba postoji, i da je trenutno dobija njegova klasa. To je i dalje slučaj, uprkos nekim izolovanim pobedama prezrenih na svetu.
Videli smo i da su Žuti prsluci u Francuskoj izvojevali koncesije kakve nije ni jedna politička partija levice ili sindikat poslednjih decenija. Oni su to uspeli upravo zahvaljujući ispoljenom nasilju. U ovom trenutku nije izvesno kakvog će biti intenziteta klasna borba u kontekstu nastupajuće ekonomske krize, ali je sasvim izvesno, o tome je pisao čak i Fransis Fukujama, da će se ravnoteža u njoj pomeriti u korist narodskih klasa.
Miloš Nikolić: Berni Sanders je uz Džeremija Korbina u Velikoj Britaniji bio verovatno najpoznatiji predstavnik starog, tradicionalističkog pristupa na levici. Evropska levica je u fundamentalnoj krizi. Radnici jednostavno ne glasaju za levicu zato što osim unapređenja svog materijalnog položaja državnim redistributivnim mehanizmima, oni vrednuju i druga politička pitanja na osnovu kojih se opredeljuju i glasaju – to su pre svega identitetska pitanja, odnos prema imigraciji i bezbednosti.
U Americi opredeljenje za koga će građani glasati zavisi pre svega od toga da li su članovi partije, sa kojom se grupom identifikuju (pitanje rase i vere), kakvog su obrazovanja, koliko zarađuju, da li žive u urbanim ili ruralnim sredinama. Pitanje klasnog pripadanja je po mnogim istraživanjima od perifernog značaja za izgradnju preferencija birača u Americi.
Forsirajući dihotomiju klasnog sukoba, a zanemarujući pomenute faktore i to u vremenu Donalda Trampa koji je u političkom smislu doktorirao manipulisanje identitetsko-bezbednosnim pitanjima znači osuditi sebe na kaskanje.
Politička smrt Sandersa, uz istorijski poraz Korbina, opšte odsustvo političke levice na vlasti u Evropi uz značajniji izuzetak Španije koji ne treba precenjivati više nego potvrđuje tezu da je klasna politika propala, a levica zasnovana na njoj u dubokoj krizi.
Za američku političku levicu ostaje pitanje – kojim putem dalje? Jedan od puteva je da se ostane na starom kursu klasne borbe i da se ponovo pokuša u Bernijevom stilu. Gotovo sam ubeđen da je ovo malo verovatno.
Politički zanimljivo pitanje koje ostaje jeste – koliko onda uopšte takva levica može biti sposobna da se nekada sama vine do visina nominacije, a koliko će tek biti korektivni faktor umerenog mejnstrima Demokratske partije.
