Ko je jači - Izrael ili Iran: Zalihe balističkih raketa na strani Teherana, Gvozdena kupola prednost Tel Aviva

Ukupne brojke o vojnoj moći dve zemlje variraju od izvora do izvora, a različiti su i kriterijumi za procenu stvarnih vojnih sposobnosti. Ovom prilikom prenosimo podatke koje je objavio Međunarodni institut za strateške studije (IISS) 2023. godine, ali se pretpostavlja da ove cifre obe zemlje održavaju barem na tom, a verovatno i višem nivou, piše Jutarnji list.

Zalihe balističkih projektila najveća snaga Irana

Što se tiče ukupne vojne snage Irana, prema sajtu Global Firepower, koji analizira podatke o vojnoj moći, naoružanju i vojnim sposobnostima zemalja, Iran je na 14. mestu po snazi od 145 analiziranih zemalja, dok je Izrael na 17. mestu. Iran ima jedan od najvećih arsenala balističkih projektila na Bliskom istoku, kako je pisao Njujork tajms pozivajući se na stručnjaka. Zalihe balističkih i krstarećih projektila pod komandom moćne iranske Revolucionarne garde trebalo bi da budu njena najveća snaga. To uključuje krstareće i protivbrodske rakete, kao i balističke rakete dometa do 2.000 kilometara, što znači da mogu da pogode bilo koju metu na Bliskom istoku.

Postoje i hipersonične rakete - Iranska državna televizija javila je da je napad na Izrael u utorak uveče bio prvi put da je iranska vojska upotrebila hipersonične rakete Fatah. Ne treba zaboraviti uzavreli iranski program razvoja bespilotnih letelica, a kada je u pitanju avijacija, to je zastarela flota sa letelicama koje su stare 50 i više godina, a mnoge od njih nisu u funkciji zbog nedostatka rezervnih delova.

S druge strane, među stručnjacima postoji pitanje pouzdanosti iranskih raketa – američke obaveštajne službe procenjuju da je oko polovina iranskih raketa otkazalo prilikom lansiranja ili u letu tokom napada na Izrael u aprilu.

Dok sankcije Zapada značajno utiču na pokušaje Irana da modernizuje zastarele rodove vojske i resursa, Izrael ima najnaprednije i najsofisticiranije naoružanje u svim rodovima oružanih snaga – na kopnu, na moru i u vazduhu. Izraelski napredni borbeni avioni daju zemlji posebnu superiornost u vazduhu, ali se Izrael i dalje suočava sa nekoliko prepreka u toj oblasti, prema ekspertima, uključujući nedostatak vazdušnih tankera za punjenje gorivom iz vazduha. Izraelu je takođe potrebna dozvola nekoliko zemalja da pređe njihov vazdušni prostor kako bi njihovi avioni stigli do Irana.

Iranske vazduhoplovne snage su posebno ranjive, barem u potencijalnom sukobu sa Izraelom. Veruje se da Iran ima samo nekoliko funkcionalnih jurišnih aviona, među kojima su neki ruski avioni i američki „vintage“ avioni F-4 i F-5, nabavljeni pre 1979. godine. Sve u svemu, Iran navodno ima jednu eskadrilu od devet aviona F-4 i F-5, jednu eskadrilu ruskih aviona Su-24, nekoliko MiG-ova 29 i nekoliko F-7 i F-14. Istovremeno, Izrael ima stotine modernih američkih F-15, F-16 i F-35. Ali čak i ove brojke, kao što se može videti u tabeli, variraju od izvora do izvora.

Kada je reč o samim ljudskim snagama, treba uzeti u obzir da su Iranci jedna od najmlađih populacija na svetu i broje blizu 90 miliona ljudi, dok Izraelci broje oko 10 miliona. Kada je Iran u pitanju, treba napraviti razliku između tradicionalne vojske i Korpusa iranske revolucionarne garde (IRGC), koji se smatra dominantnim i ključnim elementom vojne moći Irana. Procenjuje se da izraelsko vojno osoblje ima oko 640 hiljada ljudi, od kojih su 169.500 aktivni vojnici i žene. U rezervnom sastavu ima oko 460.000 ljudi, a treba uzeti u obzir i obavezu služenja vojnog roka, koja je 32 meseca za muškarce i 24 za žene, što takođe doprinosi održavanju jakih vojnih snaga.

Gvozdena kupola i iranski dronovi

Stručnjaci generalno smatraju da bi u slučaju direktnog sukoba Izrael imao vojnu nadmoć, kako u ofanzivnoj tako i u defanzivnoj, ali da ne treba zanemariti pretnju koju predstavlja iranski arsenal dronova i raketa, uprkos izuzetno moćnom izraelskom protivvazdušnom sistemu, tzv Iron Dome.

Iako je decenijama bio pod raznim sankcijama, Iran je uložio velika sredstva u razvoj svog domaćeg programa naoružanja, što je rezultiralo jeftinim i efikasnim dronom, kao i pomenutim naprednim balističkim projektilima. Džon Krzizanijak, istraživač-saradnik na Projektu kontrole nuklearnog naoružanja u Viskonsinu, rekao je u aprilu da iranske rakete „predstavljaju ozbiljnu pretnju“ za Izrael. Iranske borbene i samoubilačke bespilotne letelice, s druge strane, mogu „proizvesti haos među civilnim stanovništvom“ ako budu ispaljene u velikom broju, rekao je on.

Međutim, kada je u pitanju protivvazdušna odbrana, Teheran zavisi od niza lokalno proizvedenih protivvazdušnih baterija, a ima i sisteme iz sovjetskog doba i nekoliko američkih i britanskih protivvazdušnih sistema koji su u zemlju došli i pre Islamske revolucije, odnosno pre više od 40 godina. Ništa od ovoga se ne može porediti sa izraelskom 'Gvozdenom kupolom'. Okosnicu odbrane čine sovjetski i ruski sistemi S-200 i S-300, koji su pušteni u upotrebu 60-ih i 70-ih godina. Za najnoviju verziju se navodi da može da obara avione, projektile i dronove na udaljenosti od 150 kilometara.

Uz njih, Iran može da se osloni na domaće sisteme Bavar-373, čiji bi radar, na papiru, trebalo da bude u stanju da otkrije i prati do 60 ciljeva istovremeno na udaljenosti od 450 kilometara, dok bi lanser trebalo da može da napadne šest ciljeva. istovremeno na maksimalnoj udaljenosti od 300 kilometara. Pored ovih sistema dugog dometa, veruje se da postoje i drugi lokalni protivvazdušni sistemi srednjeg i kratkog dometa, kao što su Arman, Tactical Sayyad ili Khordad-15. Trebalo bi da budu u stanju da obaraju mete na udaljenosti do 175 kilometara na različitim visinama.

Nadmoć u vazduhu, ali avionima je teško doći do Irana

Arman, raketni sistem instaliran na kamionu i uveden 2022. godine, trebalo bi da bude u stanju da obara balističke rakete, za šta nije sposobno nijedno rusko oružje koje je trenutno aktivno u Iranu. Iste godine predstavljen je Azarakš, kompaktniji protivvazdušni sistem dizajniran za obaranje dronova i kvadrokoptera.

U svakom slučaju, prema brojnim ekspertskim ocenama, Izrael svakako zadržava vojnu nadmoć. Pored operativne i obaveštajne prednosti Izraela nad Iranom, on ima i nuklearno sredstvo odvraćanja. Iako ta zemlja to nikada nije potvrdila, veruje se da Izrael poseduje nuklearno oružje, a vašingtonska Inicijativa za nuklearnu pretnju procenjuje da Izrael ima oko 90 nuklearnih bojevih glava.

Ali kada je reč o konvencionalnom sukobu, mnogo je važnih faktora u proceni stvarne operativne vojne moći dve zemlje. Granice dveju zemalja udaljene su više od 900 kilometara u njihovim najbližim tačkama, ali većina iranskih vojnih baza i nuklearnih objekata udaljena je više od 2.000 kilometara od Izraela. Dakle, za napade duboko unutar Irana, Izrael bi morao da koristi američki avion F-15i Ra'am i stelt mlaznjak F-35i Adir. Ovi avioni su optimizovani za velike udare, ali bi morali da budu dopunjeni gorivom u vazduhu ako žele da napadnu udaljenije ciljeve.

Druga opcija je dodavanje spoljnih rezervoara za gorivo, ali bi to poništilo osnovnu prednost stelt aviona F-35 Adir – nevidljivost za radare. Postoje nepotvrđeni izveštaji da je Izrael dizajnirao spoljne tenkove za F-35 koji obezbeđuju određeni stepen radarske nevidljivosti.

Ruta bi im takođe bila prilično izazovna. Saudijskoj Arabiji i Jordanu će biti teško da Izrael odobri prelet preko svoje teritorije sa idejom da napadne Iran iz dva razloga – ne žele da budu uvučeni u potencijalni širi sukob i ne žele da dodatno uznemiravaju svoje stanovništva, koje se najvećim delom oštro protivi izraelskoj invaziji na Gazu.

Pomorske snage

Ako bi leteli niz Crveno more, oko Jemena i Omana, to bi značilo putovanje od 4.700 kilometara pre nego što uopšte stignu do iranske obale. Najbrži put do severnog Irana bio bi preko Sirije i Iraka. Iako Sirija ima aktivnu protivvazdušnu odbranu, Izrael je u stanju da je onemogući, bilo elektronskim ometanjem ili sajber napadom.

Osim aviona, Izrael ima na raspolaganju i nemačke dizel podmornice klase Delfin, koje stručnjaci smatraju idealnim za obalske operacije. Dve najnovije podmornice napravljene za Izrael opremljene su AIP (air-independent propulsion) sistemom, odnosno pogonom koji ne zahteva vazduh i omogućava im da ostanu ispod površine nekoliko nedelja. Podmornice Delfin su naoružane verzijom krstareće rakete Popaj za napade na kopnene ciljeve - Turbo Popaj. Reč je o raketi dometa od 200 do 350 kilometara koja se može lansirati ispod površine kroz torpednu cev.

Postoje izveštaji o verzijama Popaja sa dometom do 1.500 kilometara koje se mogu lansirati vertikalno na najnovijim verzijama Dolphina. Idealna opcija za podmornički napad bila bi akcija iz međunarodnih voda, gde bi meta, podsetimo se, trebalo da bude dovoljno važna da ima smisla, ali opet ne toliko važna da izazove opšti rat. Međutim, jedna od najočiglednijih iranskih meta za ove podmornice je Behšad, komandni brod za prikupljanje obaveštajnih podataka koji pripada floti Revolucionarne garde.