Amerika ima svoje oligarhe i moćniji su od ruskih

Međutim, milijarderi politički finansijeri poput Ilona Maska, Pitera Tila i Dejvida Saksa ne samo da su pomogli Donaldu Trampu da osvoji drugi mandat, već sada preuzimaju američku vladu. Izgleda da više nije moguće tvrditi da SAD nemaju sopstveni krug oligarha.

Poput svojih ruskih kolega iz devedesetih, ovaj novi tip američkih oligarha želi da oslabi političke institucije i ugrozi sposobnost vlade da reguliše poslovanje. Ali, za razliku od svojih prethodnika iz Jeljcinove ere, ova „bratijska oligarhija“ i njihova težnja da preoblikuju američku državu uživaju daleko veću podršku javnosti, dok imaju manje negativne reputacije, piše Moskov tajms.

Oligarsi se obično odnose na bogate pojedince koji imaju značajan politički uticaj. Kroz istoriju, strateška upotreba ekonomskih resursa korišćena je za finansiranje izbornih kampanja i lobističkih aktivnosti, kupovinu zakona i politika ili čak sticanje ključnih političkih pozicija za same oligarhe ili njihove predstavnike. Drugim rečima, biznismen postaje oligarh kada može nacionalnu politiku da podredi sopstvenim interesima.

Ipak, sposobnost oligarha da koriste bogatstvo i političku moć često zavisi od toga kako su prvobitno stekli imovinu. Devedesetih godina, ruski oligarsi kao što su Mihail Hodorkovski i Vladimir Potanin izgradili su svoje imperije na ruševinama sovjetskog komunizma, uz podršku svojih političkih veza. Pristup državnim zvaničnicima pomogao im je da steknu kontrolu nad vrednim, ali potcenjenim državnim vlasništvom kroz privatizaciju, najpoznatije kroz Jeljcinovu šemu „krediti za akcije“ pred predsedničke izbore 1996. godine. Do juna 2003. godine, deset najvećih oligarhijskih grupa u Rusiji kontrolisalo je 60 procenata ruskog tržišta akcija.

U tom smislu, oligarsi Jeljcinove ere nastali su iz slabosti prelaska zemlje na kapitalizam. To je stalno dovodilo u pitanje sigurnost njihove imovine. Sve dok je šira javnost verovala da su se obogatili korupcijom – i da zauzvrat koriste korupciju da bi zaštitili svoja bogatstva – pretnja nacionalizacije i preispitivanja rezultata privatizacije visila je nad njima poput Damoklovog mača.

Neki ruski oligarsi su se trudili da iskupe grehe načina na koji su stekli bogatstvo. Velikodušna filantropija mogla je da umiri rastući javni bes i popravi njihov ugled. Takođe, usvajanje zapadnih poslovnih praksi i standarda korporativnog upravljanja moglo je promeniti percepciju njihovih menadžerskih sposobnosti. Ako bi ruski narod video da se oligarsi ponašaju pošteno i velikodušno, možda bi njihovo bogatstvo bilo bezbedno.

Oligarsi iz Jeljcinove ere takođe su upravljali medijskim carstvima koja su mogli koristiti za popravljanje imidža. Boris Berezovski kontrolisao je ORT (prethodnicu Prvog kanala u Rusiji) i nekoliko ključnih novina. Kao „prvi i najveći medijski mogul“ u Rusiji, Vladimir Gusinski pomogao je u oživljavanju Jeljcinove posrnule kampanje 1996. godine. Ali, ova želja za mešanjem u najvažnije političke događaje izazvala je još veći bes javnosti. Za mnoge oligarhe, njihova reputacija je bila toliko narušena privatizacijom da je bolje bilo povući se iz javnosti kako bi izbegli odmazdu.

Dolaskom na vlast 2000. godine, predsednik Vladimir Putin je iskoristio ove ranjivosti i vešto ucenjivao oligarhe iz Jeljcinove ere. Oni koji su se plašili novog Putinovog režima povinovali su se njegovim zahtevima i povukli se iz politike. Drugi, poput Hodorkovskog, rizikovali su organizovanje političkih aktivnosti i izgubili gotovo sve zauzvrat. Oligarhijski eksperiment iz devedesetih ustupio je mesto Putinovim saveznicima, koji su preuzeli kontrolu nad ključnim sektorima ruske ekonomije.

Američki oligarsi danas zauzimaju moćne vladine pozicije sa manje političkih tereta. Njihove bogatstvo često potiče iz nekih od najdinamičnijih i najinovativnijih industrija u SAD, poput tehnologije, finansija i obnovljive energije. Američka ekonomija je takođe daleko raznovrsnija od ruske iz devedesetih. Čak i uz izraženu nejednakost, oko polovine bogatstva nacije je u rukama 750 milijardera, a ne deset.

Ipak, američki oligarsi vešto prikrivaju veze između svog bogatstva i državne pomoći. Masovna podrška kroz medije i propaganda dodatno umanjuju ovaj jaz. Uprkos tome, ostaje pitanje koliko dugo će javnost to tolerisati pre nego što povuče paralelu sa ruskim primerima i pokuša da zaštiti svoj sistem od urušavanja.