Kako su studenti u Srbiji izgradili sopstvenu demokratiju bez vođa, otkriva izveštaj AFP

Kada se u novembru prošle godine urušio krov renovirane železničke stanice u Novom Sadu, usmrtivši 16 osoba, prvo je usledila žalost – a zatim i bes.

Studenti su izašli na ulice kako bi osudili ono što su videli kao duboko ukorenjenu korupciju koja je omogućila takvu tragediju.

Zatim su se organizovali u nacionalni pokret – a njegov temelj postala je direktna demokratija.

Plenumi

Upravo su plenumi – sastanci iza zatvorenih vrata na univerzitetima – odlučivali o svakom sledećem koraku: od 16 minuta ćutanja u znak sećanja na žrtve, do protesta i poziva na štrajk.

Na plenumima može učestvovati i glasati svaki student.

„Direktna demokratija nam omogućava da ostanemo jedinstveni... da nastavimo ovaj pokret za pravedniji sistem“, rekla je za AFP Maja, 23-godišnja studentkinja Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

„Naša osnovna vrednost je: bez vođa“, dodaje ona.

Na prvom improvizovanom plenumu u decembru, četiri amfiteatra bila su puna, prisećaju se prisutni.

Organizacija je tada bila haotična, bez jasne strukture.

Zato su studenti uveli sistem obeležavanja bojama kako bi filtrirali one koji remete skup – one koji su kršili pravila ili pokušavali da sabotiraju pokret.

Formirali su radne grupe u posebnim prostorijama – za upravljanje donacijama, koordinaciju među fakultetima, ili osmišljavanje parola.

Šest meseci kasnije – vlada disciplina.

Protesti bez presedana

Srbija je u prošlosti beležila velike proteste, naročito devedesetih, a od 2016. protesti su postali gotovo redovna pojava.

Ali „intenzitet i razmera ovog protesta su bez presedana u poslednjih 30 godina“, kaže Vujo Ilić, politički istraživač sa Univerziteta u Beogradu.

„Ono što ga kvalitativno razlikuje je upravo plenum... direktna demokratija“, rekao je za AFP. „Nikada ranije masovni protesti nisu bili udruženi sa ovim oblikom odlučivanja.“

Ilić ističe da se ovaj model više oslanja na progresivne pokrete sa Zapada – poput „Occupy Wall Street“ – nego na nasleđe iz komunističkog perioda Srbije.

Prema poslednjem izveštaju „Transparency International“-a, Srbija se nalazi na 105. mestu od 180 zemalja na listi percepcije korupcije – najgore rangiranje u više od decenije.

Dnevni red i pravila

Zato su studenti, ne verujući političkim strankama i institucijama, sami postavili svoja pravila – i pridržavali ih se, kaže Ilić.

Na početku svakog plenuma glasa se o dnevnom redu. Govori su vremenski ograničeni i moderirani od strane rotirajućih moderatora.

Svaki fakultet ima svoje kodove za glasanje, pojašnjenja i ispravke komentara, a svi zapisnici se dele u online grupama.

„To je stroga procedura koju pokušavamo da poštujemo. Nekada je komplikovano i teško sažeti sve argumente“, priznaje Maja. „Ali to je proces učenja.“

Plenumi mogu trajati satima, biti iscrpljujući i puni tenzija.

„Definitivno je najsporiji način odlučivanja“, kaže Anđela, studentkinja Akademije poslovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu.

Prošla su tri meseca od pada vlade u februaru do zvaničnog poziva studenata na vanredne parlamentarne izbore.

„Ali to je proces u koji verujemo“, kaže Anđela. „To je jedini način da se odluke donesu na višem nivou i da svi budu uključeni.“

„To je demokratsko telo koje smo izabrali kao najbolje.“

Otežano targetiranje

Taj pristup otežava i predsedniku Aleksandru Vučiću i provladinim medijima da targetiraju pojedinačne aktiviste.

„Ne mogu da okrive sve nas – jer nas ima na hiljade“, poručuje Anđela.

Studenti su takođe odbili saradnju sa političkim partijama, što im je donelo dodatnu podršku, iako ih Vučić redovno optužuje da su pod uticajem stranih sila.

„Završili smo s vašim zahtevima“, poručio je Vučić pristalicama na mitingu u subotu, misleći na studente.

Mladi – koji čine više od 18% stanovništva Srbije – pokušavaju da prošire svoj model organizovanja i na delove zemlje van velikih gradova.

„Pitanje je da li se njihova praksa može preneti van univerziteta“, kaže Ilić. „Ali bez obzira na to, ovo će uvek ostati deo nasleđa jednog društvenog pokreta.“

Meseci aktivizma mogli bi prerasti u neku vrstu studentske političke organizacije.

Njihov model odlučivanja mogao bi ostaviti trajan trag u društvu koje je duboko nepoverljivo prema izborima, partijama i parlamentu.

„To je transformativno iskustvo – i za studente i za čitavo društvo“, zaključuje Ilić.