Spomenik Stefanu Nemanji nema legitimitet struke

Kada je arhitektura u pitanju, navodi, taj uticaj je bio najveći, jer je ona često služila kao politički plakat, odnosno sredstvo oprostoravanja neke ideologije. Ne treba biti previše krut i generalno osuđivati tu pojavu jer nisu retki slučajevi kada je taj uticaj izrodio vrhunska umetnička dela, smatra Šipetić.„U uravnoteženom tretiranju elemenata arhitekture kao umetnosti, projektanti i naručioci bi trebalo da ideologiji daju onu ulogu koja joj pripada, ni preteranu, a ni sasvim zanemarljivu. Kada je njen upliv primaran, ona prevodi arhitektonsko stvaralaštvo u njegovu suprotnost, u sfere u kojima neumetnički sadržaji supstituišu estetske.  Problem nastaje kada vlastodršci nemaju ni obrazovanja, ni razumevanja, ni stila, a žele pošto-poto da „oprostore“ sebe, a da bi zatim mogli u svom selu da kažu - ono sam ti ja radio. Lako ćemo se složiti da ovaj opis savršeno odgovara prosečnom funkcioneru SNS-a ", kaže arhitekta.To je, u stvari, kako ističe, koren problema u vezi postavljanja spomenika Stefanu Nemanji – vulgarni i agresivni uticaj neukih političara na posao od izuzetnog kulturnog, umetničkog i nacionalnog značaja. Uostalom, pismo ostavke člana žirija, prof. Miodraga Živkovića najbolje svedoči o politikantskim špekulacijama predstavnika vlasti tokom trajanja konkursa. Tačnije rečeno - ovaj konkurs nema legitimitet struke. Ili, još tačnije - toliko SNS uvažava struku i shvata konkurs kao vekovnu, pozitivnu tekovinu iznalaženja najboljih umetničkih rešenja, objašnjava on.Pre kratkog osvrta na pomenuto delo, navodi dalje, treba naglasiti da ono ne mora nužno da poseduje vrhunske estetske kvalitete, ali mora da predstavlja vrhunsko umetničko delo. A to nije isto, jer bi kada bi umetnost samo proizvodila lepo, onda bi i parfemi bili umetnost, kako to zapaža poljski filosof Vladislav Tatarkjevič. Estetska vrednost je samo jedna od komponenti koje bi trebalo da sadrži umetničko delo, a koje primarno mora sadržati duhovnu komponentu, naglašava Šipetić.Međutim, potpuno fluidno stanje umetnosti savremenog doba su u potpunosti relativizovali pojam umetnosti, pa su mnogi danas često zbunjeni kada čuju termin umetničko delo. On se, priča dalje,svakako ne bi povinovao mnogim jeftinim, pomodarskim trendovima koji su doprineli tome.„U doba kad više nema umetnosti, kad više ne nastaju umetnička dela, u vreme simulacije i simulakruma kao njenih produkata, pisati o filozofskim aspektima umetničkog stvaralaštva i njegovih proizvoda neodoljivo podseća na avanture velikog Servantesovog junaka", ocenjuje Šipetić.Bez namere da sada zagovaram određene pravce u večitoj raspravi između različitih umetničkih i arhitektonskih škola (neki drugi put), niti držim predavanje o uređenju trgova, ali mora se naglasiti skandalozno kršenje osnovnih oblikovnih dogmi kao što su proporcija, srazmernost i harmoničnost. Kada se tome dodaju i istoriografske greške, u ovom kompleksnom (iako ne deluje tako) umetničkom poduhvatu, ovakvo delo nikako ne može dobiti prelaznu ocenu, ukazuje stručnjak."Potreba za većom monumentalnošću, kao opravdanje visine spomenika, deluje komično, jer ozbiljan projektant-umetnik zna da je zabluda verovati da sa povećanjem dimenzija u istoj meri raste i njegovo monumentalno dejstvo. Kada se pređu izvesne granice, efekat potpuno izostane. Iz toga proizilazi da se uvek radi o dobroj proporciji između veličine skulpture, trga i okolnih zgrada – scenografija koja sačinjava trg. To je suština – ne može se spomenik posmatrati kao jedinka, već isključivo deo jedne veće scene, kao što je trg, u kojoj on mora biti u koherentnom, harmoničnom, proporcijalnom i stilskom odnosu sa ostalim učesnicima u toj sceni, što ovo rešenje spomenika to svakako nije, naprotiv.Dakle, nije tačna ocena da je spomenik prevelik, već neproporcijalan. Mogao je on biti i veći, što veliki župan svakako zaslužuje, ali kada bi Beograd imao takve prostore gde bi jedan takav spomenik mogao da se uklopi", kaže arhitekta.Druga skandalozna greška je, prema njegovim rečima, lokacija spomenika – postaviti gaispred zgrade koja je dominirala tim trgom, osim što umanjuje uticaj na trg i značaj same zgrade koja je kulturno dobro od velikog značaja, jeste umetnički harakiri bez presedana.Ozbiljan umetnik zna da ne mogu dva različita objekta, sa dominantnom ulogom, stajati jedan pored drugog jer se tako međusobno potiru. Da bi spomenik zadržao dominantnu ulogu, bez da ugrožava drugog, njemu je potrebna neutralna pozadina koja bi mu čak istakla određene vrednosti. Baš kao što slikari često koriste neutralnu pozadinu za svoje potrebe. Ovakva vizuelna neravnoteža na sceni je zaista neprimerena i graniči se sa kičom, istakao je on.Postoje i brojni drugi problemi oko određenih detalja, a koji se nikako ne smeju zanemariti – veličina i nesrazmernost postamenta, recimo, ali to je izgleda praksa sa spomenicima srpskih državnika (pogledati spomenik knezu Mihajlu). Zatim, tu su i drugi vajarsko-simbolički problemi, kao što je mlohavo držanje velikog župana, utisak nestabilnog postamenta (nestabilnost države?), polurazoren postament (razorena država?) , smatra Šipetić.Treba, kako kaže, i pohvaliti neke detalje, naročito one vezane za simboliku sadržane u postamentu odnosno ideje muzeja u malom čime se povećava interakcija čoveka i „umetničkog dela“ – čovek više nije samo nemi posmatrač-prolaznik već čitalac, učesnik, učenik... Takođe, i parterno rešenje je za pohvalu, ali zbog brojnih skandaloznih umetničkih gafova ovo rešenje nikako nije smelo da dobije prvu nagradu na konkursu, kategoričan je arhitekta.Međutim, ovde se otvara jedna druga tema koja je bila dominantna u javnosti u proteklom periodu – latentan prezir, jednog dela društva, prema svemu tradicionalnom, pa i prema tradicionalnom shvatanju umetničkog dela (zanemariti onaj mizeran broj autošovinista kojima smeta sam Stefan Nemanja), ukazuje.

"Stiče se utisak da bi žestina kritike jednog dela javnosti bio isti čak i kada bi ruski autor ispravio sve greške. Očigledno da je za njih problem u „tradicionalističkom obrascu“ i svemu tradicionalnom kao „anhronom“. Problem je što rešenje spomenika nije u duhu apstraktne umetnosti, pa čak ni figurativne kao škole koja bi njima bila kompromisna i prihvatljiva. Problem je „anahroni realizam“ (akademizam...).Mnogi samozvani savremenici očigledno smatraju da imaju tapiju na umetničku kritiku, jer ih je višedecenijski političi sistem podigao na takav pijedestal. Nikada njihovo tumačenje umetnosti ne bi bilo dominantno da ga politički sistem,  relativizacijom apsolutno svega u društvu i nametanjem „nove umetnosti“, nije takvim učinio", rekao je Šipetić.„Kada su varvari u V stoleću naše ere po prvi put razorili Rim, nisu poštedeli ni skulpturu velikog rimskog stoika i cara iz II stoleća Marka Aurelija. Sastrugali su sa statue pozlatu, i tako "ogoljenu" ostavili je narednim pokolenjima. Savremeni „varvari“ u filozofiji i estetici daleko su nemilosrdniji: oni ruše i uništavaju sve što je stvoreno do njih, proglašavaju svu dosadašnju istoriju umetnosti i estetike himerom, preko čitave tradicije prelaze ćutanjem, polaze isključivo od sebe i svog nemuštog buncanja o umetnosti… Varvarima u Rimu bilo je potrebno samo nekoliko decenija pa da postanu  građani Rima i usvoje Rimske tradicije, ne razarajući u prah i pepeo rimske institucije; savremeni varvari u tom smislu su daleko nemilosrdniji: uvereni su da sve počinje od njih, da su oni, samo oni i njima slične spodobe, jedino kadre da sude o svetu i o umetnosti, a sve što je rezultat delatnosti ranijih epoha mora biti uništeno ili predato zaboravu te najgore danas prolaze oni narodi koji za sobom imaju svoju istoriju", ocenjuje.Na kraju ovog značajanog nacionalnog poduhvata, koji je davno morao biti sproveden, nameće se utisak da je rešenje spomenika neplanirano, na jedan ekspresionistički način oslikao vlast SNS-a: proizveo je samo nove sukobe i podele u društvu i banalizovao i nagrdio svetinje i velikane ovog naroda, što bi bila logična posledica nacionalne nepismenosti predstavnika vlasti, koji samo radi marketinga čine ovakve poduhvate, zaključio je Šipetić.