60
Partibrejkersi, Disciplina kičme, Pankrti, Paraf, Goribor ili The Clash, Joy Division, Gang of Four... Ko je očekivao da je ovo izbor muzike naoko mirnog predsednika Demokratske stranke Zorana Lutovca, koji u novogodišnjem intervjuu za portal Nova.rs otkriva otkud ljubav ka tvrdom zvuku, kako je bilo družiti se sa Milanom Mladenovićem iz EKV ili Kojom iz Discipline kičme, ali i da li smatra da je napravio grešku života kad je odbio ponudu Zorana Kostića Caneta da svira bas gitaru u Brejkersima.
„Cane smatra da sam napravio veliku grešku. Ko zna, možda je u pravu…“, kaže Lutovac danas – 34 godine kasnije.
Javnost je nedavno bila prijatno iznenađena vašim odabirom omiljenih pesama, generalno muzikom koju slušate, a koje su objavljene u anketi koju je Nova.rs sprovela među političarima. Odakle ljubav prema toj vrsti muzike?
Odabrao sam pesme koje su temaski bliske poslu kojim se bavim kao političar. Različite su stilski i žanrovski, a zajedničko im je što i tekstovi i muzika odslikavaju moj muzički ukus. Naravno, to je tek delić onog što volim i slušam, a to se izgrađivalo od detinjstva do današnjih dana. Volim da slušam različite žanrove i pravce od klasičnog rokenrola, preko punka, alternative, amerikane i garažnog roka do soula, džeza i klasike. Od Litl Ričarda, Arete Frenklin, Ele Ficdžerald, Enimalsa i Stounsa, Bo Didlija, preko Hendriksa, Velveta, Toma Vejtsa, Studžisa, Bouvija, Kleša i Pistolsa, Strenglersa, Džoj Divižn, Gang of Four, Artik Mankisa, Berija Adamsona, Džeka Vajta do Mocarta, Baha, Vagnera, Malera … Naravno, ukus se formira i u društvu i uz pomoć medija i rok kritičara počevši od Džuboksa, Ritma, preko Tajanstvenog voza, Dole na uglu ili Neonske duge Žikice Simića…
Manje je poznato da vam je Cane ponudio da svirate bas gitaru u Partibrejkersima. Kako je to izgledalo i da li je moguće da ste ga odbili?
Da, bilo je to 1986. godine u „Pevcu“. Radio sam kao student nekoliko dana intervju sa Canetom i Antonom za jedan omladinski časopis i tako smo se zbližili. Brejkersi na prvom albumu nisu imali basistu pa mi je Cane ponudio da im se pridružim. Bilo je to veliko iskušenje za mene. Cane smatra da sam napravio veliku grešku i to mi je rekao u Podgorici pred novinarima kada sam ih kao ambasador ugostio na predstavljanju monografije „Srce kuca tu je“. Ko zna, možda je u pravu…
Najbliži mi je Električni orgazam, ali bez Čanka
Nenad Čanak je odsvirao flautu u jednoj pesmi Električnog orgazma na albumu Zašto da ne, Borko Stefanović je bio u Generaciji bez budućnosti, Nebojša Krstić u Idolima, Dinkić piše pesme za Pilote i narodnjake… Ko vam je od njih najbliži?
Najbliži mi je Električni orgazam i iz alternativne i iz Stounsi faze, ali bez Čanka.
Družili ste se i sa Kojom iz Discipline kičme i sa Milanom Mladenovićem iz EKV. Kako su izgledala ta druženja, kojim biste rečima opisali i jednog i drugog muzičara? Sećate li se neke anegdote…
I Koju sam ugostio u Podgorici kao ambasador predstavlajući aternativnu kulturu Srbije. Trebalo je da bude predstavljen „Fank-I-Lastiš Crnog Zuba“. Pitao sam Koju da angažujem nekog muzičkog kritičara – novinara koji bi posle projekcije vodio razgovor sa njim u Kulturnom centru, na šta mi je on rekao da bi bilo najbolje da ja razgovaram sa njim i sa publikom jer sam jako dobro upućen u materiju. I tako je i bilo. Bio je to veliki kompliment za mene. Odmah posle toga održao je i prvi koncert u Podgorici posle 30 godina karijere. Inače, možda spolja deluje grubo, ali Koja je jako nežan i brižan otac… Želim mu da se što pre oporavi. Milan je bio potpuno drugačiji i kao ličnost i kao muzičar, ali su Koja i on zajedno sa Vdom činili kultni bend Šarlo Akrobata, moj omiljeni. Milan je pokušao da snagu, energiju i individualnost uvede u melodični red i tako je nastao i kratko trajao Šarlo. Žao mi je što nije potrajao… Voleo je Gang of Four, Šarlo im je u Zagrebu bio predgrupa… Sećam se razgovora posle Ekatarininog albuma “S vetrom uz lice” kod njega u stanu. Pitao sam ga kako stvaraju pesme, kako je na primer, nastala pesma „Ti si sav moj bol“. Rekao je da su prvo imali tekst, a da su tek potom pravili muziku, ali da nije uvek tako – nekada nastaje prvo muzika, pa tekst… Sećam se da smo posle razgovora o alternativnoj muzici otišli na džez koncert okteta Dirty Dosen Brass Band u Kolarcu.
Gde ste izlazili u to vreme? Koja su to za vas kultna mesta u ondašnjem Beogradu, Jugoslaviji…
Akademija, SKC, ponekad KST… U Beogradu ste tada mogli da gledate Džejmsa Brauna, Igija Popa, Strenglerse, Nik Kejva, Gadfaderse, Vilka Džonsona, Taksidomun, Vajolent femse… Išao sam na turneju od Hvara do Cavtata, pa sve do Herceg Novog sa štednom knjižicom Poštanske štedionice. Kultno mesto kojeg se sećam bio je pasoš sa kojim sam išao gde poželim bez viza i redova: u Padovu, Firencu, „naš Trst“, više puta sam odlazio u evropski Njujork – Berlin. I u vreme Berlinskog zida i posle toga… Atinu, Pariz, Cirih, Beč, Salcburg, Minhen, Hamburg, Keln, Brisel, Amsterdam… U to vreme su nam tražili vizu samo za Grčku, zbog Makedonije…
Od muzike koju ste vi slušali, pa i većina mladih tada, došli smo do toga da mladi u Srbiji danas slušaju vežinom nešto sasvim drugačije.
Stvarno ne znam kako je moguće da je to treš-pinkovsko zagađenje zahvatilo sve segmente društva. Juče na klupi Tašmajdanskog parka sede tri devojčice i pevaju neke novokomponovane treš pesme. Tužan prizor. Naravno, postoje mladi koji prave sjajnu rok i džez muziku, vršnjaci mojih sinova koji slušaju neku drugu muziku: Repetitor, Vizelj, Straight Mickey and the Boyz … ali oni su do te mere u manjini da su neprimetni u ovom gradu koji je nekada bio prestonica rokenrola ovog dela Evrope. Samo ću podsetiti da je kultni Gang of Four najviše ploča prodao u Engleskoj, pa u Jugoslaviji. Sada se Repetitor više sluša u Evropi nego u Beogradu.
Može se reći da ceo svet jedva čeka kraj ove godine. Gde ćete i kako proslaviti Novu godinu?
Bila je ovo teška godina. Novu ću dočekati od kuće, kao i prošle godine.
Da li ste fan Nove godine ili vam je to dan kao i svaki drugi? Ako biste morali da izdvojite jedan doček Nove godine kao najbolji, koji bi to bio i zbog čega?
Doček Nove godine vidim kao priliku da se prijatelji druže u opuštenoj atmosferi ili pak, da se posvete sebi i najbližima i probaju da bar malo nadoknade sve što su propustili tokom godine. Ništa više od toga.
Omiljeni doček Nove godine
Kako su izgledali dočeci kad ste bili dečak? Šta vam je iz tog perioda najviše ostalo urezano u sećanje?
Razuzdani, neopterećeni brigama… Dočeci po stanovima, potom po kafićima, restoranima, a onda posle ponoći izlazak na ulice… Prvo što mi je palo na pamet da smo otišli kod nastavnika matematike da mu čestitamo Novu godinu odmah posle ponoći. Ne bi to bilo toliko, neobično da on nije bio strog i uštogljen… Mi smo na drugoj bili opušteni, ali ne i razmaženi. Bili smo baš tolerantni prema toj njegovoj uštogljenosti i puni razumevanja za njegovu strogost… Bila je to noć za iznenađenja i za nas i za njega. Prvi put u izmenjenim ulogama, prozvali smo ga da mu čestitamo Novu godinu. Položio je. Bio je to nadrealni susret real-socijalizma i postmoderne.
Da li dobijate poklone za Novu godinu i kome ih kupujete?
Nikada nisam tako doživljavao Novu godinu, ali sam poštovao one koji jesu. Tako da sam uglavnom uzvraćao onima koji su na taj način doživljavali Novu godinu.
Moramo pričati i o politici. Prošlo je dve i po godine kako ste na čelu Demokratske stranke, da li možete da kažete da je DS danas jača nego što je bila tada?
Demokratska stranka je jača nego što je bila, a biće i znatno jača nego što je sada. Ispunjavamo ono što smo obećali na unutarstranačkim izborima juna 2018. godine: vraćamo poverenje građana i reformišemo stranku. Dosledno sprovodimo princip da će nam na prvom mestu biti građani i javni interes. Donosili smo teške odluke, uvek vođeni javnim interesom, a ne stranačkim ili pojedinačnim. Krenuli smo u ozbiljne organizaciono-tehničke reforme, prilaze nam novi ljudi, vraćaju se oni koji su svojevoljno ili protiv svoje volje bili potpuno nezasluženo potisnuti u zapećak. Demokratska stranka se profilisala kao oštra opozicija režimu Aleksandra Vučića, više je niko ne doživljava kao organizaciju koja je spremna da koketira sa ovim štetočinskim režimom.
Zbog svega što se dešavalo – glasne opozicije u vašoj stranci, izbora koje ne priznajete, više od 50 izbačenih članova… Mislite li da je vaša pozicija ugrožena?
Kada sprovodite jasno definisanu politiku u korist građana uvek će se pojaviti oni kojima to smeta. Jak otpor unutar stranke poticao je pre svega od onih koji politiku doživljavaju isključivo kao prostor za sopstvene ambicije, a ne za ostvarivanje javnoginteresa. Ne mislim da mi je pozicija ugrožena, naprotiv mislim da imam ogromnu podršku saboraca unutar stranke da posao uradimo do kraja – da DS učinimo strankom za koju će ljudi glasati sa uverenjem da rade pravu stvar, a ne zbog toga što je manje zlo u odnosu na ovo veliko koje nas je snašlo.
Pravio sam greške, ali nisu bile krupne
Da li mislite da ste tokom vođenja stranke načinili neke greške i koje?
Naravno da sam pravio greške, ali te greške nisu bile krupne i nisu zadirale u suštinu promena koje sprovodimo. One su uglavnom posledica činjenice da sam bio spreman da nekima pružim šansu i kada to nisu zasluživali. Na žalost, u našoj političkoj kulturi se dobronamernost često tumači kao slabost. Na mom primeru će videti da to nije tako. Ispravno i časno postupanje uvek se isplati na duže staze. Učiniću sve što je domene da vrline u politici počnu da se poštuju i cene.
Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave razmatra zahtev Branislava Lečića da se upiše kao novi zastupnik DS. Šta očekujete od tog postupka?
Samo je jedan ishod moguć: da se zahtev bivšeg člana DS odbaci, jer je zasnovan na fasifikatima, a ne na činjenicama.
Da li UOPS u ovom trenutku postoji ili se raspao i sa kojim strankama za vas ubuduće dolazi u obzir koalicija?
U potrazi za najboljim formatom za delovanje opozicije došli smo do UOPS-a koji je pre svega okupljen oko borbe za slobodne i poštene izbore, kao prvom koraku za suštinske promene u Srbiji. Ako taj format nije odgovarajući napravićemo neki drugi koji bi trebalo da okupi sve one koji su protiv režima Aleksandra Vučića. Sada nije vreme da se raspravlja o koalicijama. Sada je vreme da se okupimo oko zajedničkog interesa za sve građane, da nastavimo tamo gde smo stali sa bojkotom – da se izborimo za slobodne izbore. Tek potom ćemo da formiramo koalicije ili jedan front u zavisnosti od procena šta je bolje i efikasnije.
Vaša poruka građanima Srbije za Novu godinu.
Najpre, sačuvajmo zdravlje, a potom: budimo istrajni u borbi za prava i slobode koje nam pripadaju. To je prvi korak na putu stvaranja bolje Srbije i boljeg života u njoj.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
