Vučić kroz godine: Autorski tekst profesora Bojana Pajtića

Prva faza: „mladi Vučić“. zamlata, lajavac, predmet opšteg podsmeha zbog histeričnijih ispada, poltron i počasni donosilac bureka Vojislavu Šešelju. U toj epohi, on je podsećao na Raskoljnikova: večito gladan, večito hektičan, sa pogledom koji ne moli za razumevanje, nego za dodatak. Dok drugi mladići nose ideale, on je nosio burek — ne kao hranu, nego kao filozofiju: masno, teško, uvek nečije tuđe. I kao što Dostojevski zna da čoveku nije najteže kad greši, nego kad se ubedi da je genije dok greši, tako je i ova zamlata verovala da je istorijski lik, a izgledala kao fusnota.

Druga faza: „ratnik“ Vučić. Devedesetih je, dok su drugi gledali u nebo da li dolazi avion, on u ekran zurio da vidi da li dolazi – aplauz. U studiju je umeo da raspiruje rat kao da duva u žar, pa je tuđe živote merio u grotesknim „kvotama“, kao da je reč o kursu valuta. Tako se „rodila“ i najsramnija rečenica koju je ikada izgovorio neki pripadnik našeg naroda: „sto Muslimana za jednog Srbina“. Front mu je ostao fotelja i daljinski upravljač — rat uživo, ali na programu. Кad su padale bombe, udarao se u grudi „patriote“, pa od te iste Srbije iskukao stan: junaštvo na papiru, hrabrost u katastru. Iako sin novinarke, medije je stavljao na povodac: jedan naslov — kazna, jedan mikrofon — tišina. Slobodu je pominjao kao ikonu, ali je držao iza stakla, da se ne potroši od gledanja. Tako licemerje postaje politika: savest na pauzi, kamera na maksimum. I sve to uz osmeh.

Treća faza: „Vučić kao Jago“. Tomislav Nikolić pobeđuje na predsedničkim izborima. Vučić je godinama igrao ulogu njegovog Jaga: ne onog što maše mačem, nego onog što maše šapatom. Dok je Tomi u ruke gurao krunu od kartona, Alek mu je brižno nameštao reflektore – da se bolje vidi gde je meta na leđima. Na demokratskim izborima je, po pravilu, završavao kao rezervni igrač bez dresa: uvek blizu terena, nikad na semaforu. Na svim tim izborima je bio potučen do nogu. Ali, u našoj drami postoji i treće poluvreme – ono u hodnicima, po kuloarima, u sitnim zarezima koalicionih dogovora. Кad je Nikolić pobedio, Vučić je tu pobedu upakovao kao svoj poklon, potpisao čestitku tuđim rukopisom i, uz osmeh, zario onaj „prijateljski“ nož koji se nosi u džepu sakoa. I tako je večiti gubitnik na biračkom mestu postao pobednik u backstage-u: tamo gde savest ne ulazi bez akreditacije, a moral je plastelin koji se mesi po potrebi. Na noć izbora, jedino tužno lice u izbornom štabu SNS bilo je lice Aleksandra Vučića. Samo godinu dana nakon toga, Jago je presudio svom mentoru.

Četvrta faza: „Vučić kao Supermen“. Hapšenje Miroslava Miškovića (kome ćemo još dugo kao država plaćati odštetu) obezbedilo je našem heroju oreol borca za pravdu. Кlark Кent sa Temua, tobožnji borac protiv korupcije, marketinška nada da pravda postoji ubedio je veliki broj građana da je stigao „Robin Hud“ koji će uzeti bogatima da bi dao siromašnima. U javnosti — naočare morala, košulja skromnosti, kravata rešenosti. U pozadini — priprema transformacije. I baš kao u stripu: što su više govorili da je „običan čovek“, to je više ličio na superheroja koji je, umesto da spasava grad, počeo da spasava sopstveni odraz u ogledalu. A onda se „Robin Hud“ pretvori u „Superhika“: uzima od siromašnih da da bogatima, ali uz osmeh koji vam objašnjava da je to — za vaše dobro.

Peta faza: „Vučić kao Tito“. kad je stekao ogromno bogatstvo, Vučić umišlja da je Tito, zanemarivši da je na čelu države tri puta manje i trideset puta siromašnije nego što je bila Jugoslavija. Tu se javlja onaj komični sindrom malog čoveka u velikom odelu: rukavi mu prekrivaju prste, ali on maše kao da pozdravlja nesvrstane. Na međunarodnim samitima dobija počasno mesto pored toj-toja istorije. U Srbiji je silan, u inostranstvu sitan. Sluga svakog stranca koji poželi da mu bude gospodar, poklanja svakom traženi resurs, kulturno dobro, deo teritorije - samo da bi sačuvao neprikosnovenu vlast u svom zabranu. Zbog njega Srbija postaje jedinstven istorijski fenomen, stekavši neslavni status kolonije bar pet kolonijalnih gospodara: od Кine i Rusije, do SAD, Francuske i Nemačke.

Šesta faza: „Vučić je go“. Studenti, preuzevši baklju slobode u svoje ruke, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, pokreću do tada neviđeno snažni i masovni talas protesta. Deca — studenti — uzviknuli su „car je go“. I tu počinje kraj bajke, jer svaka vlast koja se hrani strahom, na kraju se zagrcne istinom iz najmanjih usta. Vučić prestaje da prikriva pravo lice. Shvata da su ga svi pročitali i da više nema svrhe da glumi suptilnost. To je onaj trenutak kad loš glumac odluči da više ne uči tekst, nego da viče. Laganje, pretnje i besomučna praksa postaju stil, kao da je država pozornica na kojoj je publika kriva što nije oduševljena. Svako ko je pristojan oseća gađenje — ne zato što je politika gruba, nego zato što se grubost prodaje kao patriotizam, a bezobrazluk kao državnička mudrost. On više ne pokušava da bude „vođa naroda“, nego nadzornik sopstvenog eha: govori, pa sluša aplauz koji je sam naručio, i ljuti se ako mu ne stigne na vreme.

Кad jedna zemlja gotovo četiri decenije propada, uzrok se ne meri samo BDP-om, nego i biografijom koja je postala nacionalni šablon: od male, glasne poslušnosti do velike, glasne vlasti. U Vučićevim metamorfozama — od burek-poltrona, preko studijskog „ratnika“, dvorskog Jaga i marketinškog „superheroja“, do karikature državnika i ogolelog nadzornika — čita se mehanizam kolektivnog promašaja: umesto institucija dobijamo uloge, umesto odgovornosti kostime, umesto istine aplauz. Zato nam istorijske prilike prolaze kao vozovi kroz stanicu u kojoj je raspored vožnje zamenjen sloganima: svi mašu, niko ne menja šine. Кo u tom ogledalu vidi samo jednog čoveka, promašuje pouku: sistem koji nagrađuje lojalnost, a kažnjava misao, sam sebe osuđuje na stagnaciju.