Nakon današnjeg sastanka u Predsedništvu, na kom će ponovo jedan preko puta drugog sesti predsednik Vučić i predstavnici Socijalističke partije Srbije, moglo bi biti makar malo jasnije kako će izgledati novi sastav Vlade Srbije, odnosno da li će socijalisti - nakon više od decenije provedne u izvršnoj vlasti - postati opoziciona stranka.
Vučić se već susreo sa predstavnicima manjina i Aleksandrom Šapićem, uz SPS jedinim ne-manjinskim predstavnikom političkih stranaka u Narodnoj skupštini. I dok je Šapić rekao da je sa predsednikom razgovorao isključivo o državničkim pitanjima koja stoje otvorena pred Srbijom u narednom periodu (Kosovu ponajviše), manjinske partije su iznele određene zahteve i platformu za saradnju u budućoj Vladi.
Današnji sastanak ipak prednjači po težini: SPS je pored SNS najuspešnija partija u zemlji i dugogodišnji je koalicioni partner naprednjaka, očekivano je da se njeni predstavnici ponovo nađu u Nemanjinoj 11.
PROČITAJTE JOŠ...
Ovoga puta, međutim, situacija je komplikovanija.
Slučaj „Škundrić“ i pobuna u Surdulici
Iako je izvesnih tenzija bilo i pred junske izbore, naizgled se zakuvalo nakon Vučićevog povratka iz Moskve. Usledili su i beogradski protesti i pominjanje stranog (čitaj: ruskog) upliva u njihovu organizaciju. Da li su ove glasine bile tek medijski spin pred sastanke u Parizu i Briselu, ili signal javnosti sada je manje bitno, tek iskorišćene su za kratki ali ubitačan „obračun“ sa socijalistima.
Tenzije su se posebno osetile nakon što je u Beogradu, u svojstvu jednog od učesnika protesta, uhapšen Vladimir, sin Petra Škundrića, jednog od „osovina“ SPS i savetnika Ivice Dačića u Vladi. Lider socijalista je reagovao munjevito, demantujući da je sin istaknutog funkcionera na protestima bio u ime SPS. Odmah potom, sa mesta savetnika smenjen je Škundrić.
Na istom talasu do medija je stigla i pomalo šokantna izjava Novice Tončeva:
„Demonstracije i neredi koji se dešavaju u Beogradu preseliće se na jug Srbije, tako što ćemo sa pet do šest hiljada ljudi blokirati auto put Beograd-Skoplje. Samo ako još neko iz SPS bude smenjen sa mesta direktora neke državne institucije”, rekao je Tončev.
Opet, dan-dva kasnije, najpre Dačić, a potom (prema njegovim rečima) i sam Tončev, izvinili su se za ove najave.
Smanjivanje apetita ili realno nezadovoljstvo
Dva su potencijalna razloga zbog kojih bi vrh SNS možda želeo da SPS preseli u opoziciju. Prvi je jednostavan i proizvod je čiste političke trgovine. Jer, naprednjacima nakon poslednjih izbora partner u Vladi nije potreban – dosta im je podrška manjina. U takvoj konstelaciji snaga, SPS i njihovim partnerima možda nije nužno dati šest ministarskih mesta. Zatezanja na relaciji sa SNS mogla bi proizvesti smanjenje apetita socijalista, uz, ipak, određena mesta u Vladi i javnim preduzećima koja toliko bole Tončeva.
PROČITAJTE JOŠ...
Takođe, eliminisanje SPS otvorilo bi prostor i za neke nove, dodatne SNS kadrove u izvršnoj vlasti, što je jedan od zahteva koje stranka konstantno ispostavlja svom predsendiku Vučiću.
U potrazi za opozicijom
Drugi razlog je kompleksniji i ne tiče se broja poslaničkih mesta, nego njihovog „kvaliteta“, odnosno raznovrsnosti. Nije tajna da parlament u kom nema opozicije (a i SPS i SPAS su se pobrinuli da to jasno stave do znanja javnosti) nema puni legitimitet – ni u očima srpske ni u očima međunarodne javnosti. Ako, uz to, taj parlament treba da verifikuje neki (za sada hipotetički) sporazum sa Prištinom, ali i da izvrši Ustavne promene u sferi pravosuđa, što zahteva EU, jasna je potreba da u njemu bude i kritičkih glasova.
Ipak, opozicija je ili preslaba da u parlament uđe, ili se odlučila za bojkot izbora, pa bi u tom slučaju transformacija SPS u opozicionu stranku mogla biti korisna. Još ako bi taj opozicioni glas bio proruski – utoliko bolje. Da li je to izvodljivo i sa koliko bi javnost skepse posmatrala socijaliste u opoziciji nakon Dačićevih najnovijih zaklinjanja na vernost Vučiću – teško je pretpostaviti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare