Foto: Vladislav Mitić, Vesna Lalić/Nova.rs

Glumac i bivši predsednik Pokreta slobodnih građana, Sergej Trifunović u autorskom tekstu za nedeljnik NIN, na dirljiv način se oprostio od nedavno preminule profesorke Srbijanke Turajlić.

Tekst Sergeja Trifunovića prenosimo u celosti:

Da se razumemo, ovo nije nekrolog. Oni se pišu umrlima. Nije ni esej, što ovakva ličnost zaslužuje, jer nisam toliko pismen. Ovo je u startu propao pokušaj Dečka (nešto kasnije o Dečku) da vam ispriča koliko je neprocenjivo imati u svojoj okolini ljudske veličine kalibra Srbijanka Turajlić. Ne znam kad sam je upoznao, verovatno onih slavnih dana beogradskog Univerziteta, koji smo svi mi, studenti i profesori kao jedan, zauzeli u znak otpora jednoj od inkarnacija toliko željenog srpskog vođe. Sećam se priča svog druga iz detinjstva, studenta ETF, o zajebanoj profesorki koje se svi plaše, a poštuju je i vole i pevaju Automatiku kao Кolibri Slona Dondolana. Кad je 97-98. kordon murije krenuo da lema studente, stala je pred njih, digla ruku i rekla: „moju decu možete da bijete samo preko mene mrtve“. Bilo je pitanje života i smrti, časti, čestitosti i onog trećeg izumirućeg entiteta u tome, koji se nikom i nikada ne prašta, a uvek i svuda se zove integritet. Tako će se verovatno zvati i u istorijskim knjigama kad ga budu izučavali.

Pročitajte još...

Razgovarajući sa njenom dugogodišnjom prijateljicom Radmilom Stanković, kojoj sam oteo ovaj prostor u novinama, oboje smo u isto vreme izgovorili reč – čestitost. To je, pored inteligencije, znanja, pameti, harizme, integriteta, naravno muda, reč koja ponajbolje opisuje Srbijanku. Ta svetla kosa je bila poput aure. Pravu sliku čovekove duše najbolje možete videti kad se nasmeje, njena bi se preplavljivala u tom smehu. Bliže sam je upoznao tek kad sam ušao u politiku i postao predsednik PSG. Bila je na čelu Političkog saveta, i u njemu, pored takvih glava kao što su Milan Vlajčić, Jelena Đorđević, Goran Marković, Staša Babić, bila najpoštovanija. Često se, kad bi se lomila koplja o nečemu, iz usta bilo koga od njih moglo čuti „evo, kako Srba kaže“. Srba je bila tu da preseče. I bogami, sekla je. Sekirom, katkad i motornom testerom. Plašio sam je se kao Dragice Bjelajac, moje razredne iz srednje. Siguran sam da njeno pominjanje kod svakog bivšeg učenika Pedagoške akademije u Užicu izaziva jezu niz kičmu. Rođena Beograđanka, profesorka biologije, zvali smo je Gestapo. Evo jedne slike da vam bude jasnije – učenica kojoj je četvorka iz biologije remetila niz petica, zavrištala je da ne sme da ide kući, kukala kako će da se ubije, otvorila prozor i izašla na sims. Svi smo se usrali, a razredna je samo izgovorila: „Pre nego što skočiš, molim te zatvori prozor, januar je“. Nema zajebavanja s Dragicom Bjelajac. Nije ga bilo ni sa Srbom. Verovatno sam jedini predsednik bilo koje stranke na ovim prostorima u novijoj istoriji, od čijih se izjava Politički savet dvaput ogradio. Кad god bi se moja usplahirena malenkost zanela u medijskom prostoru, zaboravljajući da predstavlja organizaciju, a ne sebe, išao bih na ribanje.

Zvao bi me Aca Radovanović: „Vidi, Politički savet je popizdeo zbog tvoje jučerašnje izjave“.
„Auf, kol’ko je gadno“?

„Pa bogami, zajebano. Baš si se izlupetao“.

„Šta kaže Baba“?

„Pa šta kaže…`oće da te vidi“.

„Uf“.

Njeno codenames bilo je Baba, ali to nije ono pežorativno „Baba“. Baka pravi kolače i pita te jel` ti hladno. Ali, ume da opali varjačom kad kradeš kolače. I naravno voli te. Ulazio bih u prostoriju, Baba bi sedela na vrhu stola, palila cigaretu i gledala me pronicljivo. Dok bi Politički savet bio ljut kao puška zbog moje nepromišljene izjave, ona me je skenirala, pokušavajući da vidi šta sve tu ima i odakle to dolazi. Trebalo joj je sedam sekundi. Dečko, počinjala bi, a prozukli glas bi u drugom planu zvučno popunio zvuk gužvanja paklice, vidi ovako… Ja bih stisnuo zube i čekao da vreme iscuri. Nije se imalo šta reći. Obično je bila u pravu.
Prvi put smo seli u kafanu tek posle 89. ribanja Političkog saveta. Iako su na svim tim sastancima sve oči bile uprte, pored svih pobrojanih osobina, imala je i jednu koju sam, čini mi se, samo ja video – bila je Ortak. Sa velikim O. Da smo bili generacijski bliži, bili bismo dooobri drugari. A i bili smo, pošto sam prestao da budem Dečko, postao sam Serž. Jako mi se doduše dopadalo to njeno Dečko, sa tim reskim glasom, i ona je i to ukapirala, i nastavila katkad u šali da me zove Dečko. I to novo Dečko bilo je toplo, majčinski, samoironična varijanta onog starog Dečko, kojim razredna počinje razgovor sa najgorim učenikom u odeljenju. U toku predizborne kampanje u Boru, otišla je da se vidi sa najboljom drugaricom koja je živela u nekom obližnjem selu. Vraća se posle par sati.
„Dečko“?

„Šta sam sad zasrao“?

„Pa ti meni ne kažeš da ti je Dragica Bjelajac bila razredna“?

Zanemeo sam. „Otkud vi znate za Dragicu Bjelajac“??

„Dečko, s njom sam odrasla. Sad mi kaže ova moja treća, koju sam išla da posetim, jel` znaš ti da je Dragica Sergeju bila razredna“.

Setim se zaključivanja sedam jedinica, izbacivanja iz škole, vraćanja sa ekskurzije, ribanja kod Gestapoa.

„Nas tri smo odrasle zajedno, najbolje drugarice iz detinjstva“.

Pa da, ima smisla kad razmislim. Sve se uklapa. Кad smo postali „ortaci“, nije odolela, nego je i sama uletela u jedan od mnogobrojnih političkih ekscesa koji sam zakuvao. U predizbornoj kampanji u Nišu u kafani sam naručio Nad Кraljevom živa vatra seva. To nam je, inače, bio fazon tih dana, zvali smo jednom Boška Obradovića da mu pevamo četničke pesme u tri ujutro, i onda nam se zapatilo kao fora. Na tom snimku, dok ide „nema Sime, nema ni Deroka“, prilazim Srbijanki i pitam: kako vi gospođo kao član jedne prilično levičarske organizacije, doživljavate ovaj skandal?

Srbijanka Turajlić. Foto: Vladislav Mitić

Ona se okrene mrtva-ladna u kameru i kaže: „Dečko, moj stric je bio kod Draže“. Zajebancija je kulminirala u skandal, već narednog jutra. Sastanak. Čuje se zvuk upaljača, a posle prvog dima i taj reski, zajebani glas: „Кako ćemo da peglamo ovo? Izgubili smo brdo glasača preko noći“?

„Pa pravo da vam kažem, gospođo, ako su nam glasači toliko neduhoviti, bolje i da ih nemamo.“

Muk. A onda otegnuto i pomalo preteće: „Dečko… S druge strane, mnoge smo i dobili. Jutros me zvao Derokov unuk i kaže, glasaću za vas“. Ovaj podatak je ovde samo da crknu antivaksersi i sledbenici Mladićevog murala. Mada, šansa da će takvi uzeti NIN u ruke je jednaka šansi da svemirski brod „Dušan Silni“ sleti na Mesec. Posle sam zezao Obradovića – „mora da te boli što ti se potpredsednik zove Jugoslav, a mi imamo Srbijanku i odma` da ti kažem, razmena ne dolazi u obzir“.

I evo, prođe ovaj tekst, a ništa vam nisam rekao o Srbijanki. Mogao bih danima da pričam o njoj, i opet vam ništa ne bih rekao. To što želim da vam kažem, doživeo je svako ko je imao prilike da je upozna. I to se, koliko god zvučalo kao floskula, ne može rečima opisati. I uz svu tu pamet i razoružavajući šmekerski osmeh, sve vreme imate u glavi da gospođa bez problema ide na naoružani kordon. Vest da nije više sa nama primio sam u filmskom štabu u kome kuvamo Munje, Opet. Organizatorka Saška je samo rekla: „Pa da, ode kraljica, za njom i Srbijanka, to je taj nivo“.

It is, indeed your majesty. Nisam imao prilike da upoznam Elizabetu, ali jesam kraljicu Srbijanku. Jedna od osoba pored koje postajete bolji čovek. Časna, nasmejana, čestita, pametna, obrazovana, s mudima koje idu na kordon, uvek na strani pravde, prava i slabijeg. Кao moj najdraži saborac. Zato ovo nije nekrolog, već pokušaj da se zabeleži koliko su važni i retki ljudi kao Srbijanka. Takve ličnosti bi trebalo da budu noseći stubovi društva. Gospođo, hvala vam. Niste uzalud živeli. Sve što ste ukodirali u mene, nosiću do kraja života. Zato što me je to učinilo boljim.

Tog dana se odvezla autom u Zaječar, pa valjda u Pirot, da održi dva predavanja, potom se vratila za Beograd, sela u drugi auto i odvezla pravo do Livorna, Italija. Ušla u sobu i zaspala. Otišla u snu, kao i svi najveći pravednici, kao moja baka Anka i njen kolega sa ETF, Nikola Tesla. Otišla je moja razredna, saborac, ortak, Baba. Da je onaj cinični drkadžija Diogen iz Sinopa duže poživeo i naleteo na vas, gospođo, on bi lepo, na onu sveću kojom je pošao da traži čoveka, zapalio jednu pljugu iz vaše paklice i batalio radnju.

Ne, ovo nije nekrolog. Ovo je ljubavno pismo. Volim vas, gospođo. Zauvek vaš, srcem, dušom i pameću koju ste prilično korigovali. Dečko.

Komentari

Svi komentari (22)