29
Nije sporno da nam je zemlja izložena pritiscima velikih sila, ali i uticajima multinacionalnih kompanija, nevladinih organizacija, MMF-a,… i obaveštajno-bezbednosnih službi koje deluju u transnacionalnom prostoru. Mnogi se slažu sa shvatanjem predsednika države Aleksandra Vučića da je Srbija pozornica za posrednički rat između Istoka i Zapada. Zbog toga, sve češće, izjavljuje da se, polazeći od političkih, ekonomskih i bezbednosnih interesa Srbije, zalaže za jedinstvenu – srpsku (?) politiku, u koju se stranci neće mešati, za politiku samostalnog odlučivanja, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i vojne neutralnosti. Ne retko, oglašavaju se i pojedini ministri, ističući da je Srbija suverena država koja donosi odluke u skladu sa svojim nacionalnim interesima. Međutim, realnost ih demantuje.
Piše: Petar Radojčić, general-potpukovnik u penziji
Brojni su primeri ekonomsko-političkih mera i “preporuka” visokih zvaničnika, ali i marginalnih činovnika moćnih država Zapada, čija se primena, uglavnom, ne dovodi u pitanje.
Mišljenje čoveka koji o svemu odlučuje i za sve se pita da ‘sve što dolazi od evropskih država mora da se shvati ozbiljno’ ukazuje da institucije vlasti, uključujući i predsednika Srbije, nisu, u potpunosti, nezavisne.
Pojedini predstavnici Stejt Departmenta, Bundestaga i drugih organa vlasti SAD, Nemačke, Engleske, Francuske,…i Evropske unije (EU), na primer, predlažu rešenja za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije, ukazuju na štetnost kampanje otpriznavanja Kosova i nedopustivost da Beograd sedi na dve stolice (ukoliko želi da se pridruži EU), napominju da EU ne može nastaviti pristupne pregovore sa Srbijom ako se ne uskladi sa sankcijama EU protiv Rusije, zahtevaju da se ne dozvoli dodeljivanje diplomatskog statusa Rusko – Srpskom humanitarom centru u Nišu (pa čak i da se isti ukine), izražavaju očekivanje da se ogradimo od politike koju vodi Milorad Dodik,… itd.
Pročitajte još...
Na zbivanja u Srbiji veliki uticaj ima i Rusija. On se ogleda, prvenstveno, u stavu predsednika Putina da kosovski presedan daje za pravo regionima na istoku Ukrajine (Donjeck i Lugansk) da se izjasne o sopstvenom suverenitetu bez dozvole centralne vlasti.
Kosovo je bilo “opravdanje” i za okupiranje i potonje priznanje (2008.g.) Južne Osetije i Abhazije (separatističkih regiona u Gruziji). Ruski predsednik je, svakom prigodom, izražavao “nadu” da će SPS biti deo vlasti u Srbiji. Najskoriji primer ispoljavanja “meke moći” je istup ruskog ambasadora Bocan – Harčenka koji je, uoči Božića, predočio srpskim zvaničnicima i javnosti očekivanje da Srbija ne učestvuje na međunarodnim skupovima koji se održavaju bez prisustva Rusije. Na kraju krajeva, ne sme se zanemariti činjenica da je energetski sektor Srbije, faktički, pod kontrolom Rusije, a alternative ruskom gasu, za sada, nema.
Sve očitija je i ekonomska, finansijska i tehnološka dominacija Kine, čiji interes nije neočekivan. No, nije jasno koji je interes Srbije za kineske investicije, donacije i kredite, imajući u vidu da je “poslovanje” iritantno i obavijeno velom tajne.
Stabilnost svake države, pa i Srbije, od prvorazrednog je značaja, budući da stvara pretpostavke za sveukupni razvoj i prosperitet. Ako se uzmu u obzir atributi koji definišu državnu moć (teritorija, stanovništvo, ekonomija, resursi, institucije, pozicija u međunarodnim odnosima i dr.), ali i sve izraženije međuzavisnosti i mešanja svetskih sila u unutrašnje stvari drugih zemalja, upitno je koliko smo (suštinski) suvereni i nezavisni, odnosno koliko smo samostalni, u okolnostima ograničenog manevarskog prostora za ostvarivanje nacionalnih i državnih interesa.
Na nepovoljno stanje i poziciju u kojoj se nalazimo ukuzuju narušen teritorijalni integritet (teritorija KiM i suverena vlast na toj teritoriji izvan su ustavnih okvira), nerešeno razgraničenje sa Republikom Hrvatskom i BiH, ekonomska i energetska zavisnost, poražavajući demografski podaci, degradacija životne sredine, rasprodaja prirodnih resursa, činjenica da je država okružena zemljama NATO pakta.
Ukoliko je, još uvek, strateški cilj Srbije ulazak u EU, pretpostavka je da je legitimna vlast razmotrila da li i u kojoj meri postoji suštinska nezavisnost, tj. državni i nacionalni suverenitet. Ukoliko nije, treba što pre da shvati sledeće – da bi obezbedile sebi mir, sigurnost i ekonomski napredak, nacionalne države se udružuju u međunarodne organizacije (i vojne saveze), prihvatajući određene univerzalne (nadnacionalne) principe i norme koji su iznad njih.
Udruživanje, pored ostalog, podrazumeva zajedničko razmatranje i odlučivanje o mnogim stvarima, pri čemu, moćnije države teže da ostvare, prvenstveno, svoje interese. Poslušnost manjih i slabije razvijenih država se, manje – više, podrazumeva. Zauzvrat, članice evropske zajednice svrstavaju se u red (pravno, demokratski,…) uređenih i manje zavisnih država.
Kada je reč o teritorijalnoj celovitosti Srbije, tj. rešavanja statusa Kosova, razume se da internacionalizacija unutardržavnog problema, putem međunarodnog posredovanja, “dobrih usluga” ili arbitraže, po pravilu, teži rešenjima po meri interesa “arbitara”, lišavajući (često) strane u sporu mogućnosti da utiču na odluku. Nužno je napomenuti i da samoproklamovana vojna neutralnost nije garancija izbegavanja sukoba, da nema suštinsku važnost u međunarodnim odnosima i da ne može vratiti KiM u sastav Srbije.
Znači, nema apsolutne nezavisnosti i slobode legitimne vlasti u upravljanju unutrašnjim poslovima i spoljnim odnosima, niti državni suverenitet, u izvornom značenju, može opstati u aktuelnim okolnostima. Budući da Srbija ne može da utiče na globalne međunarodne odnose, niti da (samostalno) bude garant sopstvene bezbednosti, strateška dezorijentacija i diplomatsko balansiranje na “tankoj žici” su nedopustivi. Realnost su ispoljeni rizici i turbulencije od kojih mogu da nas zaštite, samo, pouzdana savezništva.
Saradnja između država može da znači slabljenje nezavisnosti, ali i očuvanje nacionalnog suvereniteta. Na nama je da se opredelimo i pobrinemo za opšte dobro. No, ako su opozicija i vlast u nesaglasju oko strateških ciljeva društva, onda smo u velikoj nevolji.
Napretka neće biti sve dok se, u kolektivnoj svesti, ne redefinišu pojmovi i shvatanja: države, nacije, nacionalnih interesa, sebe i sveta oko sebe.
Bonus video: Vučić o podnošenju zahteva da se vrate srpska vojska i policija na Kosovo
