"Tu opciju držim otvorenom, ali za sada nameravam da uzmem punog učešća u radu Skupštine, "po svom najboljem znanju i umeću“, kako glasi zakletva koju sam položio, ali i u skladu sa svojim sadašnjim mogućnostima. Povukao bih se ako se pokaže da takav napor nema smisla, što bi moglo da se dogodi ukoliko režimski poslanici budu nastavili sa verbalnim nasiljem, ličnim uvredama i, da kažem pravu reč, gadostima kakvih je bilo u prošlom sazivu. Drugi razlog mom eventualnom povlačenju bila bi otvorena nesloga unutar opozicije", kaže u intervjuu za Nova.rs profesor Vladeta Janković, poslanik Ujedinjenih u Narodnoj Skupštini Srbije, odgovarajući na pitanje da li planira da podnese ostavku na poslaničko mesto.
Da li ste se u bilo kom trenutku dvoumili oko toga da li treba da počnete konstitutivnu sednicu parlamenta na način na koji ste to uradili?
Oko toga sam se dosta kolebao, ali je prevagnula izvesnost da se sednica direktno prenosi u čitavoj zemlji. To je bila jedinstvena mogućnost da se milionima građana koji nikad nisu imali priliku da čuju neke istine o stanju u državi to saopšti kratko i što je moguće jasnije. Vučićeva vlast se održava na neobaveštenosti biračkog tela i neumornoj režimskoj propagandi, pa sam smatrao da treba iskoristiti svaku priliku da se ta nemilosrdna blokada bar za trenutak razbije. Osnovna poruka, koju mi je bilo stalo da pošaljem na jezgrovit i razumljiv način, u osnovi je glasila da vlast naroda mora da leži u Skupštini, a da bez pošteno izabrane Skupštine ne može biti ni Vlade koja služi narodu ni sudova koje služe pravdi i, posebno, da predsednik republike ne sme da donosi odluke na koje nema prava.
Mišljenje mnogih je da bi sednice Skupštine baš tako trebalo da izgledaju. Kako ste vi doživeli povratak u ovakav parlament?
Predsedavati sednicama ovakve Skupštine je naporan i stresan posao. Postoji skoro opipljiva napetost između dva krila sale, govornici se međusobno prekidaju, direktno obraćaju jedan drugome, ima uvreda, dobacivanja i sistematskog ometanja rasprave. Činjenica je da je parlament s početka devedesetih, u kojem sam bio poslanik, bio civilizovaniji: jeste imali slikovite likove poput Rake i Bidže, ali je, recimo, Unković bio uljudan i tolerantan predsednik, a dešavalo se (ne često, ali ipak) i da sam Milošević, sedeći u prvom redu, sasluša kritičke govore Mićunovića, Đinđića ili Кoštunice, pa da zatim na njih više ili manje ubedljivo odgovori. Tako nešto je u naše vreme jednostavno nezamislivo. Ali ovo kako danas Skupština izgleda i deluje ipak neuporedivo je bolje od onog jada i bede na šta je ličila protekle dve godine. Primera radi, neke stvari su već počele da se menjaju na bolje: naprednjaci su, misleći da mogu da nastave sa svojim bahatim bezobrazlucima, direktno kršeći Ustav, za poslanika uzeli još uvek aktuelnu premijerku, pred čime prosto pamet staje. Pri čemu to u ovom sazivu i nije jedini slučaj. Tako nešto bi donedavno moglo da prođe, ali ovog puta je bar premijerka morala da se povuče iz Skupštine, a opozicija će verovatno nastaviti da insistira i na odgovarajućim slučajevima ministara i gradonačelnika. Zar to ipak nije kakav-takav korak napred?
PROČITAJTE JOŠ:
Poslanici vlasti kažu da ste zloupotrebili funkciju predsedavajućeg. Šta vi kažete na to?
To je prosto besmislica. Кao predsedavajući imao sam sva ovlašćenja predsednika Skupštine, uključujući i pravo da se obratim poslanicima bez silaženja za govornicu, što se mora jedino kad je u toku rasprava. Poslovnik je u tom pogledu potpuno jasan i ne može biti govora da sam ga bilo gde prekršio. A ako je zloupotreba mesta predsedavajućeg to što se s njega izrazio čvrsto i jasno uverenje koje se tiče svakog građanina ove zemlje – da, onda sam počinio zloupotrebu. Osim toga, govorio sam načelno, ne pominjući nijedno ime, niti stranku, a svaka reč je, verujte mi, bila mnogo puta odvagnuta. Voleo bih da mi neko, bilo ko, dokaže da makar jedna nije istinita. Ali je, naravno, mnogo lakše odvaliti podlu glupost kako je moj govor bio za tribinu u Malom Mokrom Lugu.
Lider Novog DSS Miloš Jovanović u intervjuu za naš portal rekao je da je sve što ste u tom govoru rekli istina, da bi potpisao gotovu svaku vašu reč, ali da nije bilo ni vreme ni mesto za tako nešto.
Suptilno osećanje gospodina Jovanovića za vreme i mesto radnje je za svako priznanje. Jedino je za žaljenje što nije bio toliko skrupulozan kad je trebalo ustati i pred licem nacije punim glasom reći jeste li „za“ ili „protiv“ režimskog kandidata za predsednika Skupštine. Tad je, zbog nečeg, mesto u klupi gospodina Jovanovića bilo prazno. Dodaću, uzgred, da političari koji u ime državotvornosti objektivno podržavaju režim koji državu doslovno razara ne uživaju moje poštovanje.
Da li ste nakon govora imali bilo kakvih neprijatnosti s poslanicima iz parlamentarne većine?
Nisam, ali je činjenica da sam posle inkriminisanog istupa bio diskretno sproveden sporednim hodnikom, kako ne bih prolazio pored uzbuđenih poslanika vladajuće stranke. Moram, istine radi, reći da su mi skupštinske službe pružile svaku pomoć, čak sa izvesnim poštovanjem i lepom predusretljivošću, a da su ljudi režima, kao Dačić ili sam Orlić, čak i posle mog govora, u neposrednom kontaktu bili potpuno korektni.
Bilo je reči i o tome da ćete možda u nekom trenutku podneti ostavku na mesto poslanika. Da li ćete to uraditi?
Tu opciju držim otvorenom, ali za sada nameravam da uzmem punog učešća u radu Skupštine, „po svom najboljem znanju i umeću“, kako glasi zakletva koju sam položio, ali i u skladu sa svojim sadašnjim mogućnostima. Povukao bih se ako se pokaže da takav napor nema smisla, što bi moglo da se dogodi ukoliko režimski poslanici budu nastavili s verbalnim nasiljem, ličnim uvredama i, da kažem pravu reč, gadostima kakvih je bilo u prošlom sazivu. Drugi razlog mom eventualnom povlačenju bila bi otvorena nesloga unutar opozicije. Mi danas imamo oko 80 poslanika koji su se nedvosmisleno izjasnili protiv Vučićeve vlasti i to je, kako god da gledate na stvar, ozbiljna snaga. Međutim, ako se taj dukat raskuje na sitnu paru i počnu trivijalna preganjanja oko prestiža i publiciteta, i ova prilika, možda poslednja te vrste, biće prokockana, a ja lično tu ne bih imao više šta da tražim. Verujem da bi opozicioni poslanički klubovi morali da obrazuju neku vrstu stalnog koordinacionog tela, koje bi unapred rešavalo eventualna neslaganja, predupređivalo nesporazume, a naročito, koliko je to moguće, sprečavalo međusobna obračunavanja u javnosti. Iako su me neki poslanici vladajuće većine optuživali za pristrasnost u vođenju sednice, pošteno sam se trudio da primenjujem ista merila prema obema stranama sale. Svi su mogli videti da sam opominjao opozicione poslanike i odbijao da im dam reč kada na to nisu imali pravo, a reč sam oduzeo jedino gospodinu Goranu Vesiću, koji baš nije znao za meru. Za predsedavajućeg sednicama kakva je bila protekla neophodan je unutrašnji mir, a možete mi verovati da ga nije lako sačuvati. Nisu ni svi govornici isti – počev od onih koji prosto otaljavaju posao i praznoslovljem ispunjavaju propisanu minutažu, preko onih kojima je najvažnije da budu snimljeni, do takoreći profesionalizovanih izazivača incidenata i nanosilaca ličnih uvreda. Naprednjačke političke škole već su iznedrile čitave klase takvih specijalista. Hoće li Vladimir Orlić dopuštati ponašanje kakvo je obeležilo prošli saziv, rano je da se kaže, ali njegov prvi govor po preuzimanju dužnosti ne obećava. Osim predvidljivih i obaveznih izliva lojalnosti, bilo je slabo prikrivenih, a neumesnih žaoka na račun opozicije, a povremeno je iz njegovih reči prosto strujala netrpeljivost, da ne kažem mržnja prema neistomišljenicima. Voleo bih da me ovo predosećanje vara.
Kako da dođemo do slobodnog društva, fer izbora i skupštine koja radi u interesu građana, o čemu ste pričali u svom govoru u Skupštini?
Do poštenih izbora, pa sledstveno ni do slobodnog društva i valjane Skupštine, ne može se doći dokle god ne bude ispunjen jedini i osnovni uslov – svima dostupan televizijski kanal koji će moći da gleda čitava Srbija. A ako ova vlast nešto zna, to je da ništa slično ni po koju cenu ne sme da dopusti.
Da li se može biti „konstruktivna opozicija“ Aleksandru Vučiću bar oko najvažnijih pitanja, kao što su odnos prema Kosovu i uvođenja sankcija Rusiji?
Pojam „konstruktivne opozicije“, po mom shvatanju, ne postoji, jer predstavlja čist primer unutrašnje protivrečnosti. (To neki zovu contradictio in adiecto, iako naš učeni predsednik kaže contradictio sine qua non). Opozicija i postoji zato da bi dekonstruisala vlast. Razume se, oduvek je bilo i biće pitanja od osnovnog nacionalnog interesa, krajnjih stanja kad je u pitanju opstanak, i tad se sve razlike zaboravljaju. Daleko bilo da nas nešto takvo zadesi dok je na vlasti Aleksandar Vučić.
Bonus video: Govor Vladete Jankovića u Skupštini Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare