2
"Pismo moga dede vidim kao poslednji pokušaj da probudi ljudskost u Miloševiću, koji je bio bezuspešan. Prikazivanje toga u seriji je dobro, jer pokazuje da kod Miloševića nije postojala mogućnost da shvati da greši i da prizna svoje greške", rekao je za Nova.rs Uroš, unuk Ivana Stambolića.
Serija „Porodica“ koja je ove sedmice prikazuje na RTS-u osvežila je sećanje na 2001. godinu i poslednjih 48 sati zajedničkog života bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića sa porodicom u vili Mir na Dedinju, na slobodi do momenta njegovog hapšenja i kasnijeg izručenja Hagu.
Serija je dramska interpretacija stvarnih događaja, zasnovana na do sada poznatim činjenicama, autentičnim snimcima, javno dostupnim informacijama i svedočenjima onih koji su bili prisutni.
U jednoj od epizoda serije „Porodica“ pročitano je pismo Ivana Stambolića, nekadašnjeg visokog funkcionera Saveza komunista i predsednika Predsedništva SR Srbije, koje je 9. marta 1991. godine uputio Slobodanu Miloševiću, a u kome je predskazano i pogođeno sve ono što će se srpskom narodu desiti u narednih deset godina i što će se, na kraju, desiti i samom Miloševiću.
Pismo prenosimo u celini:
„Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu… Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo.
Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo.
Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane. U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću ubrzo posle Osme sednice, pročitah ‘da mi i seme u korenu treba satrti’! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve ‘političke kampanje’, koju si birokratski otmeno nazvao ‘diferencijacijom’? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao.
U besu, a valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom.
Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem… Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi, ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi.
Povuci se sam, samovoljno, kao što si i sve drugo činio! Tvoja ostavka ce biti prihvaćena kao čin čoveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu šansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spašće te socijalnog i moralnog linča, kakvom ste ti i tvoji paževi izložili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka. Odigraj, Slobodane Milosevicu, i poslednji čin!
I kad podneseš ostavku, što bi brzo morao da učiniš, ljudi će sumnjati u nju, plašiće se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja reč od danas već sutra ne znači nista ili znači nešto drugo. Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratiš regularno.
Povlačeći se bez odstupnice, odlazeći zauvek, vratićeš se, možda, onome Slobodanu Miloševiću, od koga se neće plašiti niko sem tebe… Ne znam šta si sve hteo sem gole vlasti, ali sam oduvek znao da to što ti hoćeš Srbija, kad je slobodna i svoja, neće“.
Pismo Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću, napisano je tokom martovskih demonstracija 1991. godine.
„Samo hapšenje ne pamtim, ali obavljeno je bez žrtava što je za pohvalu, znajući da je tadašnji režim nastao u okrilju potpunog ludila devedesetih. Mislim da je suštinski loše to što tadašnji režim nije bio sposoban, a i nije mu bilo dopušteno od strane međunarodnih institucija, da Miloševiću i ratnim zločincima sami sudimo, kao što smo u SFRJ sudili izdajicama i zločincima posle Drugog svetskog rata“, rekao je za Nova.rs Uroš Stambolić komentarišući događaje iz serije „Porodica“.
„Verujem da je većini jasno da međunarodnu zajednicu baš briga za nas na Balkanu i da jedino zajedno, bez imperijalnih sila, možemo se boriti sa problemima i za bolju budućnost. Primer toga je odnos svetskih sila prema pandemiji i kako su manje zemlje prepuštene same sebi. Trebalo bi razmišljati o načinima rešavanja problema koji nas sada okružuju, a do kojih su nas doveli svi režimi od devedesetih, pa sve do sada.
Ljudi su danas na ivici egzistencije, ostaju bez poslova, osnovne životne namirnice poskupljuju, uništavaju nam i privatizuju prirodu, izbacuju ljude na ulicu, formiraju se redovi gladnih, a zdravstvo nam je dovedeno do kompletnog kolapsa. To su gorući problemi danas.
Bavljenje zločinima Miloševića i njegovog režima jeste potrebno, ali ne banalizovano na ovakav način. Ne treba se baviti tehnikalijama hapšenja i svođenjem politike na minimum kako je to urađeno u seriji, jer gledajući je može se doći do zaključka da su oni komunisti, što apsolutno nisu. Sve što su oni radili, pravdali su da rade za srpski narod, ali uz potpirivanje nacionalne mržnje i etničke netrpeljivosti na Balkanu.
Sa Miloševićem je naša zemlja krenula u restauraciju kapitalizma, legalizaciju privatizacije i osnivanje Dafina banke, što je epitom pljačke radnog naroda. Pismo moga dede vidim kao poslednji pokušaj da probudi ljudskost u Miloševiću, koji je bio bezuspešan. Prikazivanje toga u seriji je dobro, jer pokazuje da kod Miloševića nije postojala mogućnost da shvati da greši i da prizna svoje greške.
Iskoristio bih ovu priliku da pozovem ljude da učestvuju u sprečavanju deložacija ljudi iz jedinih domova, da zaprate i pridruže se Združenoj akciji Krov nad glavom ili da se sami organizuju i brane svoje komšije. Da se okrenemo jedni drugima i budemo solidarni kao ljudi iz Solidarne kuhinje, koji, od kad je krenula pandemija, tri dana nedeljno pripremaju obroke za ljude sa društvenih margina, ili na primer da se pojave na Ekološkom ustanku 10. aprila od 13 sati ispred Narodne Skupštine. Dok se mi bavimo serijom, svakodnevni život sa realnim problemima ne staje. Samo solidarni možemo opstati“, poručio je Uroš, unuk Ivana Stambolića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
