Šta je potrebno da Kosovo uđe u Savet Evrope

Kosovo je još 2012. godine uspostavilo diplomatsku kancelariju u Strazburu pri Savetu Evrope, da bi dve godine kasnije, postalo član Banke za razvoj Saveta Evrope i Komisije za demokratiju putem prava – Venecijanske komisije. Formalni zahtev za punopravno članstvo Kosova u, do skora jedinoj, panevropskoj organizaciji podnet je 12. maja 2022. godine, dva meseca nakon (prvog u istoriji) isključenja Rusije iz Saveta Evrope.Aplikacija Kosova je tokom prethodnih šestomesečnih predsedavanja Italije i Irske prosleđivana, da bi tek krajem aprila ove godine, u vreme islandskog predsedavanja, bila uvrštena na dnevni red Komiteta ministara i to na vanrednom sastanku, koji je usledio nekoliko dana nakon redovnog godišnjeg susreta, piše European Western Balkan. Imajući u vidu proces pristupanja Savetu Evrope – gde u odlučivanju učestvuju i Komitet ministara i Parlamentarna skupština – jasno je da je pred Kosovom dug proces, koji ne može biti završen nikako pre maja 2024. godine, a potencijalno može trajati i nekoliko godina, ukoliko se uzmu u obzir prethodna iskustva prijema u Savet Evrope.

Formalni kriterijumi za članstvo u Savetu Evrope definisani su u Statutu organizacije. Prema članu 3, članica može postati država koja prihvata principe vladavine prava, poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda, te ona koja iskreno sarađuje na realizaciji ciljeva Saveta. Član 4 predviđa da je članstvo ograničeno na evropske države koje žele i mogu da ispunjavanju kriterijume postavljene u prethodnom članu na čitavoj svojoj teritoriji. Dok iz trećeg člana proističe da je nužno poštovanje standarda ljudskih prava i vladavine prava kao preduslov za prijem u Savet Evrope, potonji član je prevashodno usmeren na mogućnosti, tj. kapacitet države da poštuje definisane kriterijume na njenoj teritoriji i unutar njene jurisdikcije.Najvažniju ulogu pri oceni ispunjenosti kriterijuma ima Parlamentarna skupština Saveta Evrope, koja precizira standarde koje bi kandidat trebalo da ostvari, te ima i pravo da definiše dodatne uslove. Tako je posle 1989. godine postavljen novi univerzalni uslov za zemlje kandidate u vidu prihvatanja i ratifikacije Evropske konvencije o ljudskim pravima, prenosi EWB. Što se tiče „oštrine“ prilikom evaluacije, od devedesetih godina prisutna je tendencija da se daje pozitivno mišljenje za prijem u članstvo i ukoliko nisu svi zahtevi ostvareni, ali uz obavezivanje država da će na tome raditi nakon pristupanja Savetu Evrope. Takva pozicija je pravdana interesom organizacije da se proširi. Treba podsetiti da je Srbija, takođe, nakon prijema 2003. godine preuzela obaveze da i u narednom periodu izmeni pojedine zakone i ratifikuje međunarodne konvencije.Celokupna procedura za prijem u Savet Evrope podrazumeva nekoliko koraka. Kosovo je preskočilo prvu stepenicu na tom putu. Neophodno je da Komitet ministara Saveta Evrope, u čijem radu učestvuju ministri spoljnih poslova država članica ili njihovi izaslanici, sa najmanje dve trećine glasova prisutnih predstavnika potvrdi zahtev za članstvo, što se u slučaju Kosovo dogodilo 24. aprila. Nakon toga aplikacija se prosleđuje na agendu Parlamentarnoj skupštini, gde se odvija glavnina procesa.Skupština je zadužena da imenuje izvestioce i organizuje misiju utvrđivanja činjenica, na osnovu čega postavlja konkretne zahteve za države kandidate – najčešće u formi uspostavljavanja mehanizama, usvajanja zakona, prihvatanja međunarodnih konvencija ili preduzimanja političkih koraka. Kada Parlamentarna skupština proceni da su ti kriterijumi, koji proističu iz opštih uslova definisanih u Statutu Saveta Evrope, na odgovarajući način ispunjeni, onda se usvaja pozitivno mišljenje-preporuka za prijem u Savet Evrope. Neophodno je da 2/3 poslanika glasa za tu preporuku.U krajnoj instanci, ponovo Komitet ministara, uzimajući u obzir mišljenje Parlamentarne skupštine, donosi konačnu odluku dvotrećinskom većinom na svom redovnom godišnjem zasedanju.Polazeći od ovako određenih kriterijuma i procedure ulaska u organizaciju, te u uslovima kada pojedine države članice ne priznaju nezavisnost Kosova i uslovima novih tenzija na relaciji Beograd-Priština u vezi sa nepoštovanjem obaveza iz dijaloga, među političarima i u stručnoj javnosti ukazuje se na moguće argumente protiv (i za) članstva Kosova u Savetu Evrope.Prva i osnovna teza koja je istaknuta je da Kosovo nije članica Ujedinjenih nacija i da ga većina zemalja u UN ne priznaje, te da kao takvo ne može biti primljeno ni u Savet Evrope. Posmatrajući istoriju organizacije, trebalo bi primetiti da su pojedine države postajale punopravne članice i dok nisu bile deo Ujedinjenih nacija, te da se to nije posmatralo kao formalni problem – Savezna Republika Nemačka je u Savetu Evrope od 1950. godine, da bi bila primljena u UN tek 1973, dok je, sa druge strane, Švajcarska postala član Saveta Evrope čak 40 godina pre ulaska u UN.Sa time je direktno povezano i pitanje viđenja državnosti Kosova, budući da se često u slučajevima tzv. osporene državnosti (contested statehood) članstvo u UN može smatrati konačnom potvrdom. Argumentacija je, sa srpske strane, da Kosovo nije država, te da stoga uopšte ne ispunjava propisane kriterijume iz članova statuta Saveta Evrope. Ipak, iako određeni broj zemalja Saveta Evrope ne priznaje Kosovo, više od dve trećine članica je to učinilo, te je gotovo nezamislivo da se uopšte otvori tumačenje ovog uslova ili da on posluži kao potencijalna prepreka Kosovu.Dodatno, iz istorije Saveta Evrope ponovo je moguće uočiti interesantnu situaciju, gde je status pridružene članice između 1950. i 1957. godine imala Sarska oblast, koja je bila pod francuskim protektoratom, bez ikakvih atributa državnosti. U ranije otkrivenom memorandumu nemačkog ministarstva spoljnih poslova iz 2022. godine predloženo je i potencijalno razmatranje alternativa na putu Kosova ka Savetu Evrope upravo po uzoru na Sarsku oblast. Sada je svakako jasno da cilj nije ništa manje od punopravnog članstva Kosova, ali ova epizoda sugeriše da čak ni osporena ili nepotpuna državnost nije bila prepreka za (makar) pridruživanje Savetu Evrope, piše European Western Balkan.Uzimajući u obzir u velikoj meri liberalnu praksu Parlamentarne skupštine i država članica Komiteta Ministara prilikom prethodnih talasa prijema, pre svega zemalja Centralne i Istočne Evrope i onih iz post-sovjetskog regiona, ne postoji ni previše prostora za srpsko insistiranje na tome da sa Kosovom postoji teritorijalni spor, te da je de facto kontrola čitave teritorije od strane vlasti u Prištini upitna.Istog dana 2001. godine su Jermenija i Azerbejdžan primljeni u Savet Evrope, uprkos otvorenom sporu oko teritorije Nagorno Karabaha, uz obrazloženje da bi članstvo doprinelo jačanju poverenja i političkoj stabilizaciji, što je moguća argumentacija pojedinih država i u slučaju Kosova. Sa moldavskim prijemom u organizaciju postavljen je presedan da članica postaje i ona koja nema potpunu kontrolu nad čitavom svojom teritorijom, uz čak prisustvo stranih bezbednosnih snaga. Takođe, trebalo bi imati u vidu da je sam Evropski sud za ljudska prava (kao organ Saveta Evrope) u svojim presudama (poput Azemi vs. Serbia) zauzeo stanovište da nikakva spoljna vlast (srpska ili međunarodnih misija) nema jurisdikciju na Kosovu.Nakon što je aplikacija Kosova prihvaćena, sada se proces seli u Parlamentarnu skupštinu u drugu i najdužu fazu u proceduri prijema. Prema standardnom vremenskom okviru, priprema izveštaja i debate u tom telu, pre nego što dođe do završnog glasanja oko preporuke za članstvo, mogu trajati i nekoliko godina. To će zavisiti od agende Parlamentarne skupštine, pozicija državnih predstavnika i aktivnosti kosovskih vlasti na ostvarivanju zahtevanih mera. Tu se otvara prostor za delovanje srpske diplomatije u pravcu produžavanja procesa i odlaganja odluke Saveta Evrope oko prijema Kosova.Naime, nikada u istoriji Saveta Evrope nije veći broj država glasao u prvoj instanci protiv prijema neke nove članice kao što je to sada bio slučaj, kada se 7 država, uključujući i Srbiju, usprotivilo, pri čemu i među uzdržanima ima onih koje ne priznaju Kosovo. To sugeriše da sam izbor izvestilaca može biti otežan i usporen, a buduće debate u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope vrlo oštre i dugotrajne, na šta je verovatno da će se i Srbija fokusirati.Pitanje na koje Srbija posebno može da stavi akcenat je garantovanje standarda ljudskih prava na čitavoj teritoriji Kosova, prevashodno u smislu unapređivanja položaja srpske zajednice, u skladu sa načelima i ciljevima Saveta Evrope. Pored insistiranja na striktnoj primeni tog kriterijuma za članstvo, važno je uzeti u obzir i dva specifična zahteva, koja je Parlamentarna skupština u svojim ranijim rezolucijama identifikovala za Kosovo – kontinuirana saradnja sa Srbijom, u smislu primene postignutih sporazuma, i uspostavljanje pravosudnih organa za procesuiranje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu. Insistiranje na realizaciji ovih zahteva može biti potencijalna prepreka koja će usporiti put Kosova ka Savetu Evrope i odložiti usvajanje preporuke Parlamentarne skupštine, koja bi čitavu proceduru onda uvela u poslednju fazu.Istorija i praksa Saveta Evrope i njegovih organa u pogledu prijema novih članica pokazuju da pojedini argumenti koji se iznose protiv ulaska Kosova nemaju suštinsku težinu i da neće uticati na striktnije tumačenje definisanih kriterijuma, niti predstavljati potencijalnu prepreku pozitivnom mišljenju Parlamentarne skupštine i potonjoj odluci Komiteta ministara. Tim pre što i države koje priznaju Kosovo u Savetu Evrope čine više od dvotrećinske većine. Ipak, definisana procedura ostavlja prostor za delovanje srpske diplomatije u pravcu stavljanja fokusa na određene kriterijume za prijem i prolongiranja konačne odluke.Bonus video: Kakva će biti _osveta_ Srbije zbog glasanja u Savetu Evrope

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kakvaebitiosvetasrbijezbogglasanjausavetuevrope720p-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5907386"]