21
Pad režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, srpskoj opoziciji prema sopstvenom priznanju nudi model za neke nove izbore, a to podrazumeva više kolona, nestranačkog nosioca opozicionog fronta, dobru međusobnu saradnju i sklanjanje istrošenih lidera u drugi plan.
U Crnoj Gori dogodilo se ono što je mnogima izgledalo kao naučna fantastika: Milo Đukanović je izgubio vlast, i to na izborima.
Susedska država održala je na ovaj način lekciju Srbiji, kako treba da se ponaša opozicija da bi odnela pobedu, ali i kako vlast na dostojanstven način prihvata poraz.
Smena vlasti u Crnoj Gori došla je nakon 31 godine, ali je stigla, a tamošnja opozicija izabrala je sasvim suprotan koncept borbe od one za koju su se opredelile njihove kolege u Srbiji. Umesto bojkota, izabrali su odmeravanje snaga na biralištima, čemu je prethodila aktivna politička borba, opozicioni front vodio je stručnjak bez ukaljane biografije i nije bilo nikakvih sukoba između tri opozicione kolone. Svaka od njih predočila je javnosti svoj politički program, a ne samo kritiku režima.
Ako je verovati rečima pripadnika domaće opozicije, greške su uočene, a na njihovom ispravljanju se može raditi, manje-više po uzoru na komšije.
Lider Dveri Boško Obradović za Nova.rs kaže da postoje tri ključne stavke koju treba prekopirati od Crnogoraca.
„Prvo i osnovno stari i istrošeni opozicioni lideri idu u drugi plan, u prvi plan mladi ljudi. Potreban nam je jak, nezavisan, nestranački nosilac opozicionog fronta. On mora da ima osobine Krivokapića, da bude pobožan i porodičan čovek, patriota i ugledna javna ličnost. Pod tri, moramo da imamo jednu dobru saradnju unutar opozicije, bez obzira na to u koliko kolona idemo na izbore. Nema međusobnog napadanja, a svaka od njih mora da ima dobar potencijal za postizanje rezultata“, navodi Obradović.
Sličnog je mišljenja i Sanda Rašković Ivić iz Narodne stranke.
„Srpska opozicija itekako može da izvuče pouke iz Crne Gore. U trenutku kada su njihovi lideri ostavili svoje sujete sa strane i počeli da insistiraju na onome što im je zajedničko, a ne na razlikama, pobeda je stigla“, navodi Rašković Ivić.
Pored složnosti, ona smatra i da je više kolona opozicije jedna od ključnih stvari.
„U Crnoj Gori nije bilo ideološkog vrištanja, podelili su se u kolone uz maksimalno poštovanje koje su pokazali jedni prema drugima. Bez obzira na to što mnogi pričaju da je Milo Đukanović modernista, to se nikako ne može reći za čoveka koji 31 godinu drži vlast u svojim rukama. Pritom, to je bio jedan autokratski režim premrežen kriminalnim aktivnostima, baš poput ovog u Srbiji. Aleksandar Vučić je sada poslednji diktator u Evropi i vreme je da ode“, navodi Rašković Ivić za Nova.rs.
O kopiranju crnogorskog modela govorio je i predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac, ističući ulogu medija u ovoj borbi.
„Crnogorski Krivokapić“ ne bi bio dovoljan bez „crnogorskog Bečića“ i „crnogorskog Abazovića„. Sve tri opozicione liste nudile su međunacionalni sklad umesto isključivosti. Dva najtiražnija dnevna lista nisu prorežimska, postoje i dve vrlo gledane nerežimske televizije…“, poručio je Lutovac ovim povodom na Tviteru.
"Crnogorski Krivokapić" ne bi bio dovoljan bez "crnogorskog Bečića" i "crnogorskog Abazovića". Sve tri opozicione liste nudile su međunacionalni sklad umesto isključivosti. Dva najtiražnija dnevna lista nisu prorežimska, postoje i dve vrlo gledane nerežimske televizije… https://t.co/Pd59lB1HGy
— Zoran Lutovac (@ZoranLutovac) September 1, 2020
Član predsedništva Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović, predstavnik onog dela opozicije koja je odustala od ideje bojkota i učestvovala na junskim izborima, kaže da poraz poraz DPS u Crnoj Gori nije samo rezultat borbe opozicije.
„Jasno je da je poraz DPS-a proizvod dva procesa. Nasilnog pokušaja zanemarivanja verskih i identitetskih prava značajnog dela stanovništva, ali i pojava jake, autentične crnogorske opozicije koja ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje evropski put Crne Gore i njenu nezavisnost, čime direktno uzima glasove razočaranih birača DPS-a. Ključna stvar je to da smo dobili dokaz da je moguće. Moguće je srušiti režim koji je zarobio državu i koji vlada uz pomoć zloupotrebe javnih sredstava, medijsku propagandu i nasilje. Jedna od stvari koje takođe možemo da naučimo na primeru opozicije u Crnoj Gori jeste da nije presudan broj kolona, već da li svi idu u istom smeru i sa istim ciljem“, navodi Grbović i ističe da smo svedočili i fenomenu koji nije često viđan na ovom podneblju:
„To je da se opozicija nijednom jedinom rečju nije međusobno napala, iako je jasno da među njima postoje značajne političke razlike. Jasno je takođe i da niti nacionalno niti liberalno orijentisane stranke ne mogu same da osvoje vlast, i da je neophodno makar da se međusobno tolerišu i pronađu zajednički sadržalac, a to i u slučaju Crne Gore, ali i u slučaju Srbije prestavlja borba protiv državnog kriminala. Na kraju, videlo se da možda nije bez osnova dugo ponavljana mantra da ljudi žele nove i mlade ljude u politici, ali i da oni koji imaju značajno iskustvo treba da imaju i važnu ulogu, pre svega da pomognu tim licima da ne naprave iste greške koje su oni pravili“, zaključuje Grbović za Nova.rs.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
