Saradnja studenata i opozicije sad više ne izgleda tako nemoguće: Da li prelazimo na sledeći korak u borbi protiv režima

Dan nakon velikog protesta za Vidovdan studenti u blokadi su pored svoje akcije decentralizovanog protesta pozvali opoziciju da im se priključi u njihovoj akciji “da sve mora da stane”, pa samim time i parlament. Dobar deo opozicije je to prihvatio, dok sa druge strane postoje neke zadrške. Narodni pokret Srbije nije javno rekao da je za bojkot ili protiv njega, ali je podneo predsedniku Srbije zvaničan zahtev za raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih izbora.

Važno je razlikovati terminologiju bojkota od vraćanja mandata u Narodnoj Skupštini. Bojkot znači da se opozicioni poslanici neće pojavljivati na sednicama, ali ne i da im vladajuća koalicija može uzeti mandat i time osiguravati moćniju većinu. Ukoliko bi opozicija vratila mandate, koalicija oko Srpske napredne stranke bi imala dovoljnu većinu da bez referenduma menja Ustav.

Ipak, na značaj opozicije u parlamentu, pored procedure glasanja ukazuje Miloš Parandilović iz Novog lica Srbije, koji upozorava da bi svaki “diktator voleo da ima parlament bez opozicije”, pa je samim time i odbio ovaj zahtev.

"Smatramo da je protiv jednog ovakvog kriminalnog režima neophodno koristiti sva sredstva borbe kojima raspolažemo - parlamentarna i vanparlamentarna. Potreban nam je širi front protiv represivnog sistema koji je uspostavio (predsednik Srbije) Vučić. On bi kao svaki umišljeni diktator voleo da ima parlament bez opozicije", naveo je Parandilović.

U moru ovih objava postoje i pozivi na kompromis. Radomir Lazović kopredsednik Zeleno-levog fronta je rekao da podržava studente u njihovoj ideji, ali ne i “jednosmernu komunikaciju”.

“Ja se nadam da je ovo poslednji put da ćemo komunicirati jednosmerno. Mi bismo voleli da se dogovaramo šta su naredni koraci, kako bi znali šta da radimo. Naš pravni tim ne staje kako je sve počelo, mi bismo voleli da se naše snage udruže, da zajedno svi koordinišemo poteze“, kaže Lazović.

Metodika borbe

Dejanu Bursaću, iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, je ovo logičan sled okolnosti. On za Novu objašnjava da je režim pod najvećim pritiskom do sada, počevši od masovnog protesta na Vidovdan, preko mestimičnih blokada puteva širom zemlje, a poziv drugim akterima, konkretno opoziciji je sasvim logičan poziv i odgovor opozicije na njega je potpuno razuman.

“Opozicija u svakoj zemlji treba da bude tu da sruši vlast. To je, kako da kažem, prirodno stanje stvari. Sve što se oko Skupštine dešava je jedna vrsta pritiska koja treba da ohrabri ljude koji podržavaju proteste i koji su protiv režima i slično, a sa druge strane da pokaže glasačima SNS-a ne samo da ovaj protest nije gotov, nego da Aleksandar Vučić ne drži konce u rukama i da ne može da upravlja Srbijom. Samim time pokazuju da svaki dan neki drugi deo sistema iskače iz 'redovnog stanja stvari'”, kaže Bursać.

Jedan mogući model saradnje je viđen i u Kosjeriću, gde su na izbore izašli studenti u blokadi, nestranačke ličnosti, ali i opozocioni odbornici, pod obećanjem da neće izlaziti sa stranačkim obeležjima. Uspeh tog modela je brzo postao očit, jer vlast i opoziciju u toj opštini deli samo 51 glas, a jedno biračko mesto je bilo i oboreno. Međutim, kolumnista Peščanika Dejan Ilić za Novu objašnjava da dosta toga zavisi od predloga i dogovora studenata i opozicije.

“Ako, recimo studenti predlože nešto i opozicija prihvati to ili se desi obrnuto i ako se ponovi to nekoliko puta, onda smo na putu da imamo ono što smo imali u Kosjeriću ili čak i u Zaječaru. Jeste ovo neki dobar znak, korak u pravom smeru, svima su nam probudili nade da će se dogovoriti, ali treba biti strpljiv, nismo ni blizu da je ovo gotova stvar”, kaže kolumnista Pešćanika.

Referendumska atmosfera i spoticanje interesa

Dejan Ilić je u svojim tekstovima često pozivao na saradnju svih društvenih aktera protiv aktuelnog režima, a on kaže da je ovo tek prvi korak, ali i da je ova borba “od samog početka opšta”.

“Mislim da ovo jeste prvi korak i da je daleko od toga da je ovo gotovo. Mislim da će biti neophodno još barem nekoliko koraka da oni urade, šta treba da urade i da na taj način izgrade između sebe poverenje da bi mogli da se dogovaraju na dalje. Ja to vidim kao izvesnu pruženu ruku prema opoziciji posle mnogo vremena“, kaže Ilić za Novu.

Opštoj borbi dosta doprinosi i atmosfera gde je glavna podela među građanstvom “mi ili oni”. Obojici sagovornika je jasno, da saradnja opozicije i studenata samo produbljuje referendumsku atmosferu u kojoj živimo. Prema Iliću, još je odavno jasno da u Srbiji ne postoji jaka podela između opredeljenja strankama, već prema pitanju da li je neko za ili protiv vlasti.

“Nije stvar u tome kakva je atmosfera, već kako mi razmišljamo. Odavno smo digli ruke od svih nas i odavno jedni drugima moramo biti saveznici, a to je da se oslobodimo od ovog režima. Nije stvar u toj atmosferi, a to je ono u čemu smo svi svesni. Mi svi znamo da imamo isti cilj, ali ne možemo da se dogovorimo da idemo zajedno ka tom cilju. Svakako će biti referendumska atmosfera, kada ti izbori budu bili. Ja bih rekao da je to pitanje života ili smrti. Ili hoćemo da živimo ili nećemo”, kaže Ilić.

Međutim, da postoje potencijalna mesta spoticanja, upozorava Bursać, koji kaže da obe strane imaju sopstvene interese i da u ovu saradnju treba ući ipak sa dozom opreznosti.

“Studenti su dosta svesni da opozicija nema dobar imidž u Srbiji kod velikog broja građana i da bi moglo da odbije jedan deo građana koji podržavaju studentski protest. Sa druge strane moramo biti svesni da veliki broj ljudi glasa za opozicione stranke, zato što nema za koga drugog. Identifikacija sa tim strankama je slaba, ljudi glasaju zato što su protiv Vučića. Ja ne verujem da bi moglo da dođe do neke 'koalicije' ili neke takve otvorene saradnje. Ali, do neke vrste podrške i komunikacije, svakako treba da dođe”, zaključuje Bursać.