"Tresla se gora, rodio se Šapić", tako nekako bismo narodskim jezikom mogli da opišemo bučno najavljivan, a sve u svemu po poznatom scenariju odglumljen igrokaz zvani “sednica Glavnog odbora Srpske napredne stranke”. Moglo bi “i Vučić sit i Stefanović na broju”...

Opštepoznato je da se u “jednopartijskim sistemima politički konflikti odvijaju unutar vladajuće stranke, iza zatvorenih vrata”, kako je to za “Novu srpsku političku misao” objasnio Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina. On ističe da su “takvi sukobi brutalniji nego u pluralnim sistemima, između legitimne vlasti i legitimne opozicije”, te da “u jednom trenutku, zbog unutrašnjih sukoba, vlast postaje paralisana”, pa “autoritarni sistemi propadaju, često bez vidljivih razloga, kad postanu potpuno nesposobni da rešavaju društvene probleme”.

Nije sporno da su medijska priprema (kroz praćenje sednica lokalnih odbora i najava tipa “Dan ‘D’ za SNS”), uživo praćenje i bržebolje zatrpavanje “rezultata” subotnjeg hepeninga u “Kombank areni” neodoljivo podsećali na “vunena vremena” i jednopartijski sistem. Nije teško zaključiti ni da takvom utisku doprinosi i odsustvo ozbiljnijeg otpora iz tzv. legalne opozicije.

Ipak, ne bi valjalo da se bilo ko zanosi “olako obećanom brzinom” i da zbog evidentnih unutrašnjih sukoba u vladajućoj stranci i još očiglednije paralize vlasti, pošto o svemu odlučuje samo jedan čovek, očekuje brzu propast ovdašnjeg autoritarnog sistema. Iako je to moguće i “bez vidljivog razloga”, realno sagledavanje stanja stvari u Srbiji pokazuje da su naprednjaci ipak nešto naučili iz vremena vlasti najmasovnije političke partije pre njih.

“SNS je postao neuobičajeno masovna partija i stoga teška za kontrolu. Slučaj Stefanovića treba da disciplinuje sve članove i da spreči nastanak frakcija koje bi ugrozile Vučića. To se vidi i po tome što je vrh stranke naredio područnim odborima da se osuda Stefanovića donosi jednoglasno. U vreme Staljinove vladavine afirmisan je princip jedinonačalija”, objasnio je Samardžić.

Ovi „prizori iz jednopartijskog života“ imaju i svoju manje vidljivu stranu. Sukobi unutar SNS nastaju i zbog toga što u javnom sektoru ne postoji dovoljno sinekura da bi se zadovoljile ambicije svih naprednjačkih lovaca na položaje. Oni će bivati sve vidljiviji kako budu pristizali kadrovi iz „akademije mladih lidera“, poput onih papagaja iz Skupštine ili one „heroine“ iz Novog Sada, koju je lično predsednik svega ovoga pohvalio jer je prekinula neku nebitnu opozicionu konferenciju za medije.

Zato treba očekivati da će lider naprednjaka i u narednom periodu s vremena na vreme organizovati unutarpartijske čistke, kako bi javnost uverio da su drugi, a ne on, krivi, za neuspehe u vođenju državnih poslova. Što bi rek’o moj prijatelj Ninus Nestorović: „Vođa je odavno prerastao demokratiju. I još uvek raste…“